БЕСЕДА

о љубави и ближњим

Али остати у тијелу потребније је вас ради (Филибљанима 1, 24)

Озарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима, да је за њега с м р т д о б и т а к, пошто је његов ж и в о т Х р и с т о с. Љубав његова према Христу вуче га у смрт, да би што пре стао уз Христа, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави, које растржу апостола и вуку га на две стране, него једна иста, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљу – на то га вуче љубав и дужност.

Па кад један смртан човек, браћо моја, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој, какво је онда чудо да је бесмртан Бог увидео пре апостола да је потребније бити у телу ради спасења рода људског него ли ван тела у царству духовном? Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо, на небесима је право Христово царство, и прави Христов живот, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је, да је потребније бити у телу, на земљу, међу људима. Ваистинуморамо бити благодарни апостолу Павлу, што нам је објашњавајући себе објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу.

Господе, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.