Ништа од наведеног нећете званично чути, али је у пракси то што је наведено најчешћи случај. Част изузецима.

Адвентисти сматрају да је баш њима поверена најтачнија и највећа истина о Богу, па у складу с тим они и наступају. То што су од скора за њих не представља никакав хендикеп, пошто сматрају да је Јелена Вајт баш та изабраница и пророк преко кога је Бог објавио своје последње истине и упутства за човечанство. У складу са овим ставом они не признају више ниједног "пророка" после ње. На основу њених списа је конструисана целокупна "теологија" која се углавном врти око светковања суботе као главне споредне ствари (ако је то уопште за њих споредна ствар), поред веровања у оправдање Христовом жртвом на крсту.

Поред тога, они себе сматрају авангарднима и у домену здраве исхране коју називају "здравствена реформа" и без које не проповедају ни једну "библијску истину". Врло се често дешава да многе из нулте групе (групе неупућених, који први пут долазе у додир са адвентизмом), заинтересују управо причом о здравој храни, а да човек уопште није ни свестан да се "иза брда нешто ваља". Паралелно са тим наступају људи који тако заинтересоване особе систематски настављају да обрађују, и то у неколико праваца, у зависности од интересовања и степена образовања. Особе из нулте групе изразито научнички оријентисане бивају привучене и путем креационистичких предавања. (Креационизам, насупрот еволуционизму, пропагира да иза савршеног реда у природи стоји Бог и то покушава да научно потврди.) Предавања која се у ту сврху праве најчешће су организована на познатим јавним местима, а као организатор се практично никад не декларише адвентистичка црква, већ "Библиотека Логос", "Дописна библијска школа", "Духовни и културни центар", и слично. Иде се на такав наступ због наводних предрасуда људи према сектама, па они користе ове скривалице да би им се лакше приближили. Неки пут управо због тога, њихови плакати изгледају врло "православно".
На предавања о здравој храни (као и на сва њихова предавања), долазе најчешће људи од 18 до 40 године, средње и високе стручне спреме. После тих предавања, авај, сви мисле да су много паметнији, јер тако нешто никад нису чули (наравно да им никад није пало на памет да питају православне монахе како се они хране.) Адвентисти "здравствену реторику" пропагирају као свој сопствени патент, и многи чак постају адвентисти зато што у то поверују. Из искуства знам да би адвентиста било много мање када би се разбила њихова фама о "спасењу кроз желудац". Они су речи из Мојсијевих књига где су неке врсте животињске хране проглашене нечистом схватили пре свега као здравствену заповест, а мање церемонијалну.

Али ту тек сада почиње заплет! Они сад проналазе научно објашњење како би то доказали и онда се јављају неки смешни "докази". На пример, свиња је нечиста животиња не само због телесних особина (не прежива као крава или овца), него зато што је сваштојед. А зна се да сваштојед попут свиње понеки пут воли да "презалогаји" и свој измет. Кокошка је, с друге стране, "чиста" животиња, али нико не спомиње да и она често то исто ради (да барем само то једе!) Овако се може "доказивати" унедоглед.
Што се креационистичких предавања тиче, ту је ствар мало јаснија у старту. Ту се одмах види да покушавају да вас " натерају" у веру тиме што ће (још мало па) доказати да Бог постоји путем неких аналогија и филозофских доказа из прошлих столећа (рецимо, онтолошки доказ.) Метод није сасвим лош, баш због тога што се неке баријере ипак на тај начин сруше, али, у крајњој линији, ако човек није склон да верује да Бог постоји, то му ништа неће значити.

У групу један (поред тек "утераних" креациониста и заступника здраве хране) спадају, на пример, особе које су релативно лак плен због тога што су, ако иоле сматрају да је Библија од Бога дана, склони да прихвате објашњења негативности које су пропратне појаве бављења окултизмом (врачање, астрологија, магија, итд.) Да будем јаснији: један спиритиста добије врло јасан одговор из Библије из кога му је јасно да му сам Бог (а не неки човек) забрањује бављење таквом работом. После овог сазнања он се лако нађе у тешкој дилеми: " Бог постоји, послао ми је ове људе који ми дају просветљење; могу да бирам вечну смрт или да им се придружим. Да је у православљу истина до сада би ми они ко зна колико пута то објаснили..." Ако ово одбациш, одбациће те Бог! Наравно, ово вам нико не каже тим речима, али из јавног наступа се управо то закључује.

На овај начин је неко из групе један већ добро зашао у групу два. Са оваквим људима ствар је већ напола завршена. Такви само треба да усвоје светковање суботе, да не пију кафу, алкохол и једу нечисто месо, па је тиме праг "подобности" пређен, и ето, нови адвентиста је рођен! Наравно, да бисте све ово дубоко усвојили, идете на курсеве "библијских истина", где кроз стотине систематски одабраних стихова ваше уверење да сте на правом путу постаје чврсто као камен. Нажалост, ретки су они који снагом аргумената и претходног познавања Библије могу да се супротставе таквом убеђивању. На овом месту почиње процес "испирања мозга". Постепено одбацујете дотадашње схватање, а пошто су вас убедили да Библија "много боље зна" онда ви прихватате без неке нарочите провере информације које вам се сервирају. Да бисте остали и опстали у таквом окружењу (које чак има и своју терминологију, нетипичну за "спољни" свет), морате и да мислите као они. Ако показујете знаке отпора оваквој агресији, у том случају ће остати фини према вама, али ће вас или изоловати или постати још насртљивије љубазни не би ли вас једног дана укњижили као верника. Ако до краја курса не покажете знаке противљења ономе што вам се сервира, брзо долазите до "крштења". У противном ће вас казнити тиме што вас неће "крстити", па ћете се као напола печен, а недопечен, у том окружењу веома лоше осећати.

Други метод прилаза нултој и првој групи је путем предавања (маратонских) која се обавезно баве пророчанствима: ту се тежи да се ваша знатижеља будућности са гледања у шољу, звезде, пасуљ, карте, длан, усмери према регуларном "гатању у Библију". То је метод који увек даје резултате у смислу штанцовања нових надобудних суботара и јеховиста, али који има погубне ефекте кад је у питању религиозна пракса таквих особа. Сви знају за "фаце" које вам звоне на врата, па, кад отворите, незадрживо почињу да причају о смаку света. Нека се нико не заварава да су то усамљени и неорганизовани појединци. Иза тога стоји војнички организована братија која зна шта ради. Сваки од тих "проповедника" (кад су "Јеховини сведоци" у питању) подноси недељни извештај шта је и колико урадио и на основу тога се оцењује његова ревност. Шта он даље од тога има, ствар је "локалне имплементације". Интензивним инсистирањем на причи о "смаку света" код потенцијалне жртве буди се страх за сопствено спасење (што није увек контрапродуктивно), али са назнаком: "Спасење је само код нас! Што вам православци ово не проповедају кад знају шта пише у Библији? Наравно да не проповедају кад се клањају сликама по црквама и моле се свецима уместо Богу!"... И све тако, у том стилу.

Необавештени православац, без икаквих дубљих корена, брзо ће стати на њихову страну уз опаске: "Па јесте, стварно је тако... Види само оне попове како "деру" људе за крштење, а ми ништа не разумемо шта то мрмљају кад се моле"... Ту наступа њихових пет минута и све што су одувек хтели да кажу против Православља (и римокатолицизма, наравно  њима је то ионако све исто) избаце као из топа. Многи чак ни не чекају вашу опаску, него вас одмах, при првом сусрету, спопадну оваквим опањкавањима. Они то раде без икаквог стида, јер сматрају да им Бог одобрава што тако раде за Њега!

Нажалост, не боре се баш тако срчано за чистоту вере кад је њихова секта у питању, јер, "ето, сви смо ми грешни, сатана нас искушава". Изгледа да само њима Бог толерише грехове и да само њима опрашта, пошто једино они "знају" шта је "право покајање". У овакву прелест се упада тек кад имате стажа у групи три, групи потпуно преданих следбеника секте. На жалост, за добар део њих тад је касно, јер је мозак већ "опран" и сви механизми самокритике су атрофирали. Због тога у редовима адвентиста и може да има подршку организација каква је АДРА, која је само на папиру искључиво хуманитарна организација, а у стварности има изражену, али прикривену прозелитску делатност. Да је то тако потврђује и чињеница да се вође из АДРЕ увек жале да су, ето, поделили толико и толико хране и пакета, а да се крстило само толико и толико (изгледа да су очекивали да је наш народ толико неправославан да ће после првог залогаја из њихове "помоћи" да промени веру.) Ако се догоди да у некој средини има доста људи за пакете, а мало за "крштење", они настављају да хране само оне који су се "крстили", или се спремају да то учине. За остале нема! И све је то у складу са Библијом (има и стихова на које се тада нису позвали.)

Њихов велики адут је била блокада Сарајева када је једино АДРА, поред УНПРОФОРа, могла да уђе у град. А како је то она улазила? Па лепо, давали су по десетак хиљада марака да се пропусти конвој, а и део терета је уступан. Све за рекламу:
АДРА једина пролази (наравно, кад је Бог "на нашој страни!") Верници који у Србији и по свету слушају ове приче и не слуте о каквим се малверзацијама ради. Питам се којим ли су то парама подмазивали за време хиперинфлације када адвентистичке цркве у Београду од прилога верника нису могле ни за струју да скупе? Тада су плате проповедника биле по 150 марака (стизало из иностранства), док су верници од својих 12 марке давали десетак на име плата за те исте проповеднике. Или од којих ли је све пара купљен Адвентистички теолошки факултет на Бановом брду ( цена 1,5 милиона марака) и луксузно реновиран и опремљен (300.000 марака "напознатог" порекла.) А већина верника мисли: "Бог нам се смиловао! "

Да све "смрди", види се и кад верник (читај  ја) почне да поставља "незгодна" теолошка питања. Ту почиње ментална тортура. Прво се искрено забрину за вас због "девијације", покушавају да вас убеде у супротно, а ако то не успеју "меким" начином, онда се приступа много ефикаснијем методу: у вама буде страх да се нећете спасити ако одступите од важеће доктрине, пошто сте, сазнавши за такву "светлост", одговорни пред Господом и у том случају ће Он одбацити и вас. Паралелно са овим убеђивањем, они подижу и заштитну ограду према вама, јер се и сами плаше од "заразе" таквим идејама провере "проверених библијских истина", па на крају сами брзо схватите да вас они третирају као менталног болесника коме треба везати лудачку кошуљу и затворити га у неку мрачну ћелију да не би никога узнемиравао. Сви они који су икад покушавали да разговарају са класичним секташем (а  и ја сам био такав) наилазе на самоодбрану. Жеља за неразмишљањем и уљуљкивањем је тако јака да човека у таквим срединама претвори у најобичнију биљку која једва да даје знаке менталног живота. Зато ви званично никад не можете оптужити неку секту типа адвентиста за тортуру својих чланова, пошто ти чланови, у крајњој линији, уз њихову помоћ, сами себи "исперу мозак".

Када су адвентисти у питању, ту се јавља и параноидни страх од гоњења (ваљда ће јадне адвентисте сви једног дана гонити што неће да једу свињетину и зато што упорно светкују суботу.) Та манија се подгрева чак и њиховом "теологијом", пошто је Јелена Вајт прорекла да ће се то догодити. Тако имамо пуно комичних ситуација са браћом суботарима: довољно је да их негде неко негативно помене или, не дај Боже, оптужи (основано или неосновано), и они одмах почињу да између себе шапућу о томе како се крај света приближио, јер, ево, ту су први знаци "прогонства" (то је баш њихов званичан термин.) Ако то учини неки православи свештеник, температура међу њима толико порасте да одмах организују молитвене састанке.

Уколико се догоди да их ипак напустите, онда се најчешће примењује метод ненаметљиве, али практично непробојне изолације од бивших чланова. После тога, ако се и деси да са неким разговарате, немате утисак да и она разговара са вама, него да он несвесно почиње да вас убеђује како много пропуштате што нисте у секти.
На крају, морам да кажем да сам јако ожалошћен због много мојих, са већ бивших пријатеља који су због невероватног страха за најтврђу конзервираност свог мишљења одбацили понуђену руку пријатељства. Најтужнија чињеница је да таквим особама може помоћи једино Господ и наша молитва. Било каква прича и убеђивање доводе до још дубљег повлачења у своју "кућицу" од челика сопствене заблуде.

Адвентисти сматрају да ће их највише прогонити они који су некад били њихови чланови. Не желим да изгубим мени драге људе за вечност тако што ћу им потхрањивати једну такву заблуду. Онима који још нису загризли ни у једну секту треба говорити о лепоти Православља, а остало ће доћи на своје место.
Бивши адвентиста

Рођен сам у сиромашно) сељачкој породици. Детињство сам провео у примитивној средини.

Још у раном детињству, пре поласка у школу, веру у Бога уливао ми је покојни деда. Свему сам се дивио и свачему радовао. Често сам у топлим летњим вечерима дуго посматрао звездано небо, тражио по њему "Часни крст", "Влашиће", "Кумову сламу" и друге "истакнуте" звезде, о којима ми је говорио покојни деда. То ме је подстицало на размишљање о величини, сили и мудрости Божијој. Тада сам замишљао земљу као једну велику црепуљу (земљана тепсија за печење хлеба), а небо као сач (плехани поклопац којим се покрива црепуља), да сунце, месец и звезде путују испод тога свода, а када их не видимо  враћају се назад изнад тога свода, да би се поново појавили са истока. Веровао сам да изнад тог неба постоји још шест таквих небеса на којима су настањени анђели и светитељи Божији, разуме се, према свом достојанству. Најсветлији су на највишем небу где је и престо Божији. На том престолу седи Бог у сјају, окружен анђелима, који имају крила и заклањају своје очи од светлости Божије. А испод земље је пакао са својим ђерама где се душе муче према својим заслугама. У то сам чврсто веровао и нико није могао да ме разувери. Имао сам страх од Бога и нисам смео у посне дане да једем ништа што је мрсно, мада ми је мајка понеки пут и нудила. Радовао сам се свим празницима, посебно Божићу, Ускрсу, Спасовдану и Светом Николи, нашој слави. Звери се нисам плашио, али сам се бојао да ми се ђаво не појави ноћу кад сам сам.
Много сам се радовао школској слави  Светом Сави. Тада су поред ђака долазили у школу и родитељи са торбама пуним хране. Ми, ђаци, смо рецитовали и певали химну Св. Сави као и химну "Хеј, Словени!" Ту је народ са свештеником, пред иконом Св. Саве, резао славски колач. Један од ђачких родитеља примао се за домаћина славе за наредну годину. После програма ђаци су добијали од школе и домаћина славе поклоне. Све то, као и Врбица у мом месту остали су незаборавни доживљаји из мога детињства.
Младићко доба провео сам као и сваки други мој вршњак. Развојем организма развијале су се у мени истовремено и многе страсти. Гоњен с једне стране земаљским жељама, а с друге спутан страхом Божјим који је, сходно страстима све више јачао у мени, поче да се у мојој души развија борба, невиђени сукоб, између земаљског и небеског; између добра и зла, између душе и тела. Било је момената кад сам падао пред искушењима, а било је опет и тренутака кад сам тријумфовао као победник.

Постепено сам почео да се хладим у вери. У цркву сам све ређе одлазио. Псовао сам, лагао и потцењивао друге без страха. Замишљао сам да сам млад и да се морам понашати како то захтева друштво од мене, а када остарим да ћу се исповедити и почети да живим богоугодним животом. Понекад мије долазило на ум да можда Бога и нема. Али, опет, помислим: па ко је онда створио све ово? Откуда запажање, осећање и воља? Откуда туга, радост, и страх? Да ли то може да произиђе из материје? И како је материја знала и могла сама да се створи и уобличи у један овако савршени свет, и још да га одржава у савршеној хармонији? Како се сетила материја какав организам треба да има човек да би могао да живи, да се креће, да говори, да види, чује, мисли, ради и да се множи? Како је природа знала да је човеку потребно сунце, месец, звезде, земља, ваздух, вода, биљке и животиње? Зашто се једни рађају а други умиру? Како то да се свет не намножи толико да нема где да живи? Како се не деси чудо да свет изумре и да земља остане пуста? Ко одржава равнотежу у васиони? Откуда то да се Сунце не примакне ближе Земљи и да на њој све изгори; или да се исувише удаљи па да све смрзне? Кроз таква размишљања дођем увек до закључка да постоји нека сила са неограниченим разумом и снагом, која је створила све ово што видимо и не видимо и све то одржава у једном строгом поретку. Ту силу и тај разум људи називају "Бог". Често слушам око себе од безумних: "Како Бог може дати децу?". Немој ти да имаш жену па види да ли ћеш имати деце." А ја помислим: па, тако је. Али, да није Бог тако уредио не би тако ни било. Међутим, зашто и ожењени не може да има дете кад он то зажели и да сам одлучује да ли ће родити мушко или женско: да буде лепо и да личи на кога он жели? Зашто неко и поред најбоље жеље нема деце, а неко их има иако их не жели".
И тако, ја час поверујем тврдо у постојање Бога, а час опет то све заборавим, те и даље грешим. Јер душа тежи к Богу, а тело тражи своје, па се боре једно против другог. Међутим, још увек тело преовладава.

И тако налазећи се у очајничком сукобу између земаљског и небеског, између душе и тела, поче да ме мучи жеља да тражим праву истину. Не познајући довољно учење и догме наше свете Православне Цркве, у том тражењу несвесно упаднем у гнусну јерес адвентизам. Било је то овако:

1940. године, на Беле покладе уђоше у нашу кућу нека два непозната господина. Сећам се да се један звао Антон. Представише се као мисионари и понудише нам на продају неке побожне књиге. Срце ми је заиграло од радости кад сам видео Свето Писмо за којим сам толико жудео у животу, а нисам могао никако и нигде да га набавим. Био сам пресрећан кад сам га купио и узео у руке. Уз Свето Писмо они ми дадоше и једну књижицу са одабраним цитатима из те књиге над књигама, како бих је боље разумео. Још ми рекоше да идуће суботе дођем код њих на разговор. Желећи свим срцем да чујем коју реч од побожних људи једва сам чекао да дође следећа субота. И кад освану тај дан, прво сам отишао у цркву Св. великомученика Георгија у Крушевцу те се причестио, а онда, по датој ми адреси потражим Улицу поручника Божидара број 14. Пронађем кућу и закуцам на врата. Кућа је. била старинска, својина неког Тасе поткивача, коју је он напустио и оставио својој жени и ћерки због тога што су њих две прешле у суботаре. Оне су ту кућу претвориле у адвентистичку "цркву". Пошто ми отворише, прођох кроз прво одељење и уђох у собу у којој беху на окупу неколико особа, међу којима познах и ону двојицу што су били у нашој кући. Онај што ми продаде Свето Писмо читао је Еванђеље и тумачио га. Неколико жена је пажљиво слушало.

Кад уђох они се обрадоваше новој жртви. Видећи ме да дрхтим, јер је напољу било доста хладно, а можда је и ђаво ушао у мене, одмах ми направише место до пећи да бих се огрејао. Кад проповедник заврши, почеше сви да певају. Ко је имао књижицу, гледао је у њу, а ко није, певао је напамет. Кад се мало откравих, рекоше ми да приђем уз Тасину кћер, која је тада била девојка, да гледајући у њену песмарицу певам.

По завршетку "службе", мене проповедник позва код себе у стан који се налазио у Улици поручника Божидара број 2. Била је то мала и скромно намештена собица у којој запазих неке еванђелске слике, међу којима и слику апостола Павла без светитељског ореола око главе. Пошто поседасмо домаћица постави хлеба и младог куваног грашка за себе, мужа и мене у три посебна тањира. Било ме је мало стид, али устадох и очитах "Оче наш" и, разуме се, прекрстих се пре и после молитве. Њих двоје не хтедоше да устану већ седећи склопише длан о длан, окренувши прсте према бради, и жмурећи очиташе наглас неку молитву.
Кад их упитах зашто жмуре кад се моле, они одговорише: "Зато да твари овога света не плене наш ум за време молитве". Ипак сам им то донекле и одобравао, али ме још буни зашто се не прекрстише пре и после молитве. Да не бих био досадан, не хтедох више да запиткујем. После ручка смо мало шетали по граду ја и "проповедник" у великом пријатељском расположењу. Кад сам пошао кући даде ми он неке листиће са исписаним цитатима, већином из Старог завета и неким објашњењима, што ја тада нисам довољно разумео. Он ми рече да опет дођем к њима за објашњења кад год ми нешто није јасно.
Не сећам се да ли сам до Духова још који пут био код њих, а на тај дан поново одем. Они ме срдачно дочекаше. Разговарајући о свему и свачему, упитах ја зашто онај апостол Павле у његовој кући нема ореол око главе. Он, проповедник, одговори: "То није правилно, јер само Бог, тј. Христос је светац. А сви други људи су дужни да извршавају вољу Божију. Они су, ипак, сви грешни, па према томе, не треба их ни поштовати. Јер, ко се моли светитељима, па и светој Богородици, ко кади њихове иконе и целива их, тај се клања идолима".

Видећи да се ја прекрстим и целивам Свето Писмо пре него што почнем да га читам, он ми рече: "То више немој да чиниш, јер се на тај начин клањаш идолу. И крст ко целива и ко се крсти, тај се клања идолу. И ко се причешћује са преврелим вином, није правилно. То је грех. Ко пали свеће, ко се кади и сече колач  све је то грех и служба идолима. А највећи је грех ко не поштује суботу Господњу, јер тиме руши четврту заповест Господњу. А у Светом Писму пише: " Ко поквари једну заповест крив је за све."
Ја га упитах: " Па добро, зашто Црква учи овако, а ви кажете да је то грех?" Он одговори: "Православна црква није црква Христова, она је јерес. Зато њу не треба ни слушати, нити у њу ићи." И поче ми објашњавати да је Католичка црква она звер која излази из мора, о којој говори јеванђелист Јован у Откривењу. А да су десет римских царева коју су владали Римском империјом од Христа до цара Константина, оних десет рогова које је та звер имала на својој глави; да је Православна црква произашла од Католичке и много штошта другог. Затим рече да је јеванђелист Јован пророчки говори у свом Откривењу о адвентистима кад каже: " И анђелу Лаодикијске цркве напиши: зато ће само адвенти наследити царство Божије, а остали ће сви изгинути у реци огњеној."
Не познавајући добро Свето Писмо, у почетку и поверовах његовим речима. Међутим, у исти мах осетих велику тугу и страх. Тугу  јер треба да презрем православље, које ми је још од раног детињства уносило у душу најлепше тренутке радости и среће; развијало разум, појам о Богу и човеку, па чак и смисао мога личног постојања. Треба да презрем светог Николу, своју Крсну славу, којој сам се увек необично радовао и у кога сам веровао да заступа пред Богом све оне који га славе, па и мој дом. Јер, по речима његовим ("проповедниковим") он (св. Никола) није ништа пред Богом бољи и већи него ја. Па треба да се одвојим и начисто одродим од својих родитеља, комшија, од рођака и пријатеља. Ухвати ме страх, јер, по његовим речима, ја сам идолопоклоник. Да ли ћу моћи сада свега тога да се одрекнем и више да не грешим?

У таквом разговору сам пошао кући. На крају града, кад је требало да се растанем од свога пријатеља "проповедника", упитах га како ћу ја да светкујем суботу, кад то код нас нико не ради, и моји то мени неће дозволити. Он ми рече: "Не бој се, Бог ће ти у томе помоћи. Видео си колико нас има који држимо суботе. И нама у почетку нису дозвољавали наши родитељи. Међутим, ми их нисмо ни питали за то. Мораш бити одлучан у таквим моментима. Они су пресудни за твоје спасење. Јер док ниси знао, Бог ти је опраштао, а сада, кад си сазнао, па ако и даље грешиш, Бог ти неће опростити. Боље је и да те убију ради Бога, него да подлегнеш искушењу".

Одвојио сам се од њега, и не знам кад сам стигао кући. У глави су ми се ковитлале свакојаке мисли: највише бих волео да презрем његов савет али, иако ми се чини некако сумњивим, ипак не смем, док не проверим. Јер рече: пошто сам сазнао да се субота треба празновати, а не недеља, па ако то од сада не чиним, неће ми опростити. А ја то не могу тако брзо проверити. Како ћу то мом оцу рећи? Он је веома љут и о томе неће, вероватно, хтети да чује. Кад стигох кући, ипак, родитељима испричах о свему. Мајка ми одмах рече: "То ти отац неће никад дозволити. Зар да светкујеш суботу, кад то овде нико не светкује?" А отац додаде. "Оћеш! Оћеш! Понадај се што ћеш је светковати!". У мени се дроб преврће од узнемирености због неизвесности. И стално се Богу молим да ми покаже где је истина. И ако је истина како ми рече онај "проповедник", молим се Богу да ми да снаге да победим искушења.

Тога дана кад сам био на "молитви" код суботара, падала је велика киша у читавој околини Крушевца, а посебно у мом селу. Поток који протиче кроз село набујао је и починио много штете, нарочито мом стрицу и нама. Вода је преплавила дворишта и наше и нашег стрица, однела сву сточну храну и све остало што се ту затекло.
Кад је ујутру осванула субота мој стриц се договори са мојим оцем да исправе поток, те да убудуће не чини више штете. Сва чељад из обе куће била су запослена. Сви су радили неуморно: једни су газили дубоку воду и копали обалу, други су правили коље и ограду; трећи су доносили грање, коље и камење. Само сам ја остао у кући бос, гологлав и неумивен. Гледао сам збуњено не знајући како да одлучим: да ли да радим или не. Отац се наљутио и само је чекао згодан моменат па да плане. То су приметили и сви укућани, али нико није смео ништа да каже, јер је отац много прек, већ су са стрепњом очекивали на шта ће ово све да изађе. Само ми мајка рече: "Иди сине, помози мало, колико било. Није то рад од беса, већ од невоље да се кућа одбрани од воде. Бог ће опростити. А знаш како ти је отац луд кад се наљути". Ја је саслушах, па рекох: "Нано, кажи му да га молим нека ме не дира данас док не проверим. Не смем да радим док се не уверим да ли је правилније поштовати суботу или недељу."

Мало затим наиђе отац, сав бесан од љутине, па рече:
"Што ти не радиш?!" А ја му покорним гласом рекох: "Па, тата, ти знаш да сам ти рекао да не смем да радим данас док се не уверим где је истина." Ово ми је било први пут да оцу откажем послушност, па ми је било тешко на срцу. Он ми рече поново: "Море 'оћеш, синко мајчин, јер ћу те сад заклати к'о јагње. Излази! "

 Не смем!  рекох му ја. А он поче да бије и једном и другом руком, док му би воља (напомињем да сам тада већ био ожењен), па ме дохвати за руку, изведе напоље, доведе до пања на коме сечемо дрва и узе секиру у руке. Ја помислих: сад ће да ме закоље, па почех у себи да се. молим Богу: "Господе, опрости, ако је ово грех што чиним. А ако сам у праву, нека ти буде угодна моја жртва". Међутим, отац ме одведе даље до једне јабуке позади куће, баш наспрам зграде где нам је казан. Ја помислих да ће да ме обеси, и био сам чврсто одлучан на страдање да бих одржао веру и да се не бих одрекао Христа, по речима мога пријатеља "проповедника". Али, отац ме само погледа и пружи секиру са речима: "Узимај то и креши гране, јер ћу те сад заклати! ". Мени дође на ум мисао: зашто сад да страдам кад је секира већ у мојим рукама? Поступих лукаво: устадох на ноге, погледах горе у гране и, тобож, гледам шта ћу да одсечем, а тајно осматрам где ћу најлакше да прескочим плот и бежим. "Гледајући" гране ја се несмотрено приближих плоту и искористим тренутак кад је отац погледао на другу страну, па прескочих плот, бацих секиру кроз прозор у казаницу. Отац, сав бесан, опсова ми богове и полети за мном.

Док се ово одигравало сви су моји укућани, мајка, жена, три сестре и брат кукали наглас. Дигао се урнебес. Сјатио се цео комшилук да види шта се то десило.
Не знам ни сам како сам успео да прескочим две ограде од високих врљика и да се пробијем кроз окупљене комшије. Они су, изгледа, били збуњени, те нису знали шта да раде: да ли да ме ухвате или пусте. Кад прегазих набујали поток и одмакох далеко у брдо, окренух се да видим трчи ли ко за мном. Видим читаву колону: напред сестра најстарија; за њом стриц. Друге нисам у брзини препознао. Међутим, сви су били далеко заостали иза мене. Кад изађох на брдо, окретох се и видех само сестру, која је још једино трчала за мном плачући. Била је и сувише заостала. Остали су били још даље. Чуо сам како вичу да се вратим, а ја нисам смео од страха, већ запнем из летних жила и бежим даље. Плашио сам се оца јер је много врлетан кад се наљути.

Зауставио сам се чак под Јастрепцем. Ту ми се тренутно налазио деда. Чувао је нека дрва. Алија, које од страха, а које од стида нисам смео да му се јавим, већ преноћим сам у шуми. Било је врло хладно, те сам с нестрпљењем очекивао зору.

Ујутру се полако вратим према кући. Кад сам се приближио селу чујем неку запевку. Уплашим се, јер помислих да мајка није нешто од себе учинила у оној несрећи јуче. Међутим, сетих се да је недавно умрла једна жена, па, вероватно, њена снаха иде на гроб. Кад сам пришао кући на пола километара видим како народ улази и излази из ње. Две жене су стајале у дворишту и гледале на ону страну куда сам ја јуче побегао. Познадох их: моја жена Олга и стрина. Угледаше и оне мене: "Дадо, ено га Радован! " повика моја жена и потрчаше. Кад приђоше близу жена рече сва срећна: "Дођи кући, тата се покајао што је онако поступао са тобом јуче. Сви су га грдили због тога, посебно чича. И он је обећао да, ако се случајно вратиш кући, неће ти сметати да верујеш како хоћеш". Ја поверовах и пођох. Оне обрисаше сузе и обрадоваше се веома. Цела ме фамилија дочека са сузама као оно из Еванђеља кад отац дочека блудног сина. Свако се плашио да ме ма о чему пита да ме не би увредио и да не би позлеђивали јучерашње ране. Ипак после дужег ћутања, један од даљих стричева приђе и седе крај мене па тихо и бојажљиво упита: "Нећеш да се наљутиш ако бих те нешто запито? Ми смо цела фамилија  решили јутрос да питамо свештеника нашег да ли су хришћани од почетка празновали недељу, или је субота и после Христа остала као прави дан одмора, а људи тек касније почели недељу, уместо суботе, да празнују. Па ако он каже да је субота празнована од самог почетка хришћанства, но ми сада празнујемо недељу уместо ње, онда, не само да теби нећемо бранити да је празнујеш него ћемо и ми сви светковати суботу. А ако каже да је недеља још од Христа заменила суботу, хоћеш ли и ти пристати да са нама празнујеш недељу? Рекох му: "Хоћу, само ако ми убедљиво докаже. Стриц даље продужи: "Он је  свештеник  о свему томе учио и не сме да каже друкчије него како јесте."

Одмах смо нас двојица устали и кренули у Ломницу да позовемо свештеника нашој кући. Он је без речи пошао. Кад стигосмо кући, он уместо да ми лепо образложи цео овај проблем, како сам ја очекивао оштро и кратко прекори ме за такав поступак и нареди ми да прво пољубим његову руку, па оца и мајку и све старије који ту беху. И заповеди да се извиним родитељима за увреду и затражим опроштај. То ме је погодило као маљ по глави, али га ипак послушах, јер још нисам био сигуран на чијој је страни истина. У себи сам био сигуран да ме Бог неће још дуго држати у овој неизвесности. До следеће суботе има још пет дана. Ваљда ће се Бог смиловати да ми открије истину да више не лутам и да ће зрачком истине осветлити моју заблуделу савест. И, заиста, Бог ми поможе!
После два дана посла ме отац да са новом косом накосим мало детелине кравама, а сам је узео да нешто од алата поправи у ковачници. Ја нисам био вешт косац, а онако узнемирен мислима, на самом почетку забоде ми се коса у земљу и пуче. Нисам знао како да изађем оцу на очи и шта да му кажем. Јер још нису зарасле ни оне ране које сам му задао пре неки дан. На моју срећу, баш када ја показах оцу преломљену косу, појави се онај исти свештеник на нашој капији јашући на коњу. Обојица се обрадовасмо. Ја потрчах те прихватих коња, поздравих се и пољубих свештеника у руку па поседасмо.
Пошто га послужисмо и кад одахну мало, свештеник ме упита: "Шта је било с тобом? Верујеш ли сад да је погрешно празновати суботу?". И објасни ми све по реду, и ја схватих да сам био у заблуди.