Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
Уједну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.
 
 

Канони Другог васељенског сабора
1. Свети Оци сабрани у Константинопољу (Цариграду), одредили су да се не одбацује вера три стотине осамнаест Отаца сабраних у Никеји у Витинији, већ да она ( вера) остане чврста; да се анатемише свака јерес а посебно евномијани или евдоксијани, и полуаријанци или духоборци, и савелијани, и маркелијани, и фотинијани, и аполинаријевци.
2. Епископи да не проширују свој а права (власт) преко граница својих цркава, нити да ремете цркве, него по правилима (канонима), епископ Александрије да управља само у Египту; источни епископи да начелствују само на Истоку, чувајући преимућства Антиохијске цркве по правилима (канонима) никејским. Такође епископи азијске области да управљају само у Азији; они из Понта само у Понту, они из Тракије само у Тракији да управљају. Ако нису позвани, епископи да не прекорачују права за рукоположења, или због неких других црквених послова. При чувању горе прописаног правила о управи, јасно је да ће у свакој области управљати сабор те области, као што је одређено у Никеји. Црква Божија која је код иноплемених народа (варвара) дужна је да буде управљана по поретку који се држи од Отаца.
3. Епископ Константинопоља (Цариграда) да има првенство (преимућство) части после епископа Рима ( римског епископа), зато што је овај ( град) нови Рим.
4. 0 Максиму Кинику и нередима које је он изазвао у Константинопољу (Цариграду): нити је Максим био, нити јесте епископ, нити од њега рукоположени на било који степен клира: Све што је учињено за њега, и све што је он учинио, нека је ништавно.
5. Од западних списа, примамо и ми оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа.
6. Пошто су многи желећи да помуте и изврну добар црквени поредак, непријатељски и клеветнички умишљају на православне епископе који управљају црквама, неке кривице (оптужбе), не због другог сем да окаљају углед свештеника, и да изазову пометњу у мирном народу. Зато свети Сабор епископа окупљених у Константинопољу (Цариграду) одлучио је: недопустити тужиоцима без испитивања, нити свима дозволити да износе оптужбе на црквене управитеље, али ни све искључити. Ако неко изнесе на епископа неки свој, тојест посебан прекор  да се обогатио или је пак од њега ( епископа) због нечега другог праведно страдао, при таквим оптужбама не разматрати ни личност ( тужиоца) ни веру (поверење) његову. Јер, треба на сваки начин даје слободна савест епископа, а онај ко се сматра оклеветаним, мора наћи задовољење, ма каквог да је поверења (вере). Ако је на епископа изнета црквена оптужба, тада треба разматрати личност тужиоца. Најпре, недозвољавати јеретицима да износе оптужбе на православне епископе у црквеним делима. Јеретицима називамо како оне који су одавно искључени из Цркве, тако и оне које смо после тога анатемисали. Сем ових и оне који се претварају да исповедају здраву веру, али који су се оделили и окупљају сабрања против наших канонских епископа. Још ако су неки из Цркве, раније због неких узрока били осуђени и избачени, или одлучени, било да су из клира, било из реда световњака, и њима да не буде дозвољено да оптужуј у епископа док најпре не скину своју оптужбу са себе. Слично, и од оних који су се сами подвргли оптужби, не треба примати оптужбе на епископа, или на друге клирике, док најпре не докажу своју невиност, од, на њих изнетих оптужби (кривица). Ако неки који нису ни јеретици, нити су у црквеној заједници, ни осуђени или унапред оптужени, кажу да имају нешто против епископа по црквеним питањима, таквима свети Сабор заповеда да најпре изнесу своје оптужбе пред све обласне епископе, и пред њима да доказима потврде кривице којима оптужују епископа. Ако се догоди (покаже) да епископи једне области не могу да правилно пресуде по изнетим на епископа оптужбама, тада они ( тужиоци) да приступе већем сабору епископа велике области који су сазвани због овог повода. Они опет не могу изнети оптужбу пре него што писмено не изјаве да ће се потчинити истој казни, ако би по испитивању дела, се показало да су клеветници епископа кога оптужују. Ако ко презревши издане одредбе усуди се, или позове се на царски глас, или судове световних управитеља, или узнемири васељенски Сабор, и нашкоди части свих епископа области, такав да не буде примљен са тужбом као онај који наноси увреду (ружи) правила (каноне), и као онај који је нарушио добар црквени поредак.
7. Они који се од јеретика присаједињују православљу (прихватају православље) и наследство (удео) оних који се спасавају, примамо их подвргавањем по следећем обреду: аријанце, македонијевце и саватијане, и новацијане који себе називају чистима и најбољим, и четрнаестнике или тетрадите, и аполинаријевце:
пошто они дају ливелус (писмено исповедање православне вере) и анатемишу (прокуну) сваку јерес која не учи (не мисли) како учи света Божија, католичанска и апостолска Црква, примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, и очи, и ноздрве, и уста, и уши, запечаћујући их говоримо: „Печат дара Духа Светога". А евномијане, који се крштавају једним погњурењем, и монтанисте које овде зову фриги, и савелијане који уче о иопаторству (синоочинству), и друга погубна (дела) чине, и све остале јеретике (јер је овде много таквих, који највише долазе из галатских земаља); све њих који желе да се присаједине православљу примамо као многобожце (Јелине). У први дан чинимо их хришћанима, у други оглашенима (катихуменима), затим у трећи заклињемо их са трикратним дувањем у лице, и у уши. И тако их оглашавамо, и чинимо да пребивају у Цркви и да слушају Свето писмо, и тек тада их крштавамо.