Да
би дали неко “рационално” (разумно) образложење против поштовања крста,
Јеховини сведоци наводе и овакав пример. “Тко би се сјетио да један револвер,
којим је био уморен нетко који нам је близак, љубимо ли или да га носимо
објешеног о врату на ланчићу?”[1]
Исти такав приговор постављали су још пре јеховиста назарени, само што су
уместо револвера спомињали нож.
Да,
заиста то нико не би учинио! Ни ми не бисмо поштовали крст Христов да је
Христос само умро на крсту као какав грешник иостао у гробу. Али, кад знамо да
је Христос васкрснуо и тиме победио смрт, и кад знамо да је Његова смрт на
крсту била услов без којег нема васкрсења и победе над смрћу и спасења људи,
кад знамо из Светог писма да је Он због наших греха био распет на крсту онда је
тај крст не само обично средство којим је Христос био усмрћен, него уједно
средство којим се Он после смрти прославио и нас спасао. А то значи постоји
битна, суштинска разлика између Христовог крста и нечијег револвера или ножа,
па према томе секташки пример са раволвером и ножем не може се ни у ком случају
применити и на Христов крст. Секташки приговор на први мах изгледа мудар, али
то није мудрост него лукавост. Крст јесте био средство Христове смрти, али и
средство Христове победе. “Честним твојим крестом, Христе, дијавола посрамил
јеси”[2]
– певамо ми на вечерњу. И тако то и јесте. И то је оно што даје значај крсту
као символу спасења и средству помоћу којег нам је дошло спасење кроз смрт и
васкрсење Христово. Зато, кад би револвер или нож којим је убијен неки наш
најмилији – да останемо при оном грубом секташком примеру – био уједно средство
којим је тај наш најдражи победио свог и нашег противника и тиме спасао вечне
смрти и себе и нас, е, онда би тај нож или револвер заиста имао у нашим очима
друкчију вредност. Макар онолику колику имају и ратни трофеји који се чувају у
музејима и са којима се поносе они који су до тих трофеја дошли, а исто тако и
њихове присталице и симпатизери.
А
крст је трофеј Христове победе над сатаном и смрћу – поновимо то и стоти пут!
Какв
ће став према крсту заузети секташи, да ли ђавослки или хришћански, то је у
крајњој линији њихово право и њихова ствар. Ми немамо никаква разлога да бежимо
од крста. Напротив, ми на основу Светог писма знамо да је “реч о крсту лудост
онима који пропадају, а нама који се спасавамо - сила Божија” (1. Кор. 1, 18).
Зато се ми, као и апостол Павле, “хвалимо крстом Господа нашег Исуса Христа” –
ничим другим (Гал. 6, 4).