(Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, књига 6., Црква и секте, Београд 1986., стр. 297-298)

Логичка образложења

Секташи сматрају да би вечна казна била противна правди Божјој, нарочито љубави, милосрђу Божјем, па зато мисле да је уништење сатане и грешника хуманије и стоји у бољој сагласности са Божјом правдом и љубављу.

Право говорећи, ако секташи заиста верују “само Писму” као што стално то наглашавају, онда чак и кад би њихов приговор “на основу логике” био оправдан, они га не би смели супротстављати Светом писму, јер јадно и бедно изгледа кад се људи праве мудријим, правичнијим и милостивијим од Бога. Не треба заборавити да неизмерну и неумитну Божју правду и његову бесконачну милост и љубав може довести у склад само бесконачни ум Божји, а нипошто човек. Но, погледајмо ипак да ли се њихов приговор слаже баш и са основним појмовима људског схватања правде љубави и разума.

Човек може животу дати тројаку оцену: или позитивну, или негативну, или нулту. Позитивно је вечно блаженство, негативно вечна казна или мука, а нулта је непостојање, уништење. Јасно је да је непостојање нешто боље него живот у вечном паклу. Сам Спаситељ каже за Јуду Искариотског: “Тешко ономе човеку који посредује у издајству Сина човечјег; боље би му било да се није ни родио онај човек” (Мт. 26,24). Ето и једне Божанске потврде више да је непостојање боље од вечног мучења.

Да ли ће, према томе, Јуда бити уништен, или ће отићи у муку вечну? Ако ће бити уништен, зашто би му онда било боље да се није ни родио?! Из оних Христових речи “Боље би му било да се није ни родио”, следи да Јуда неће бити уништен. Његово уништење, као и уништење сатане, и свих грешника било би нека врста помиловања од стране Божје. А чиме су грешници то помиловање заслужили, нарочито сатана? Бог своју милост никоме силом не намеће, па ако је сатана зло изабрао за принцип своје егзистенције, ако он принципијелно одбацује сваку Божју милост, онда Бог нема никаква разлога да му ту милост намеће и да га поштеди од вечног огња који је по речима Спаситељевим припремљен ђаволу и анђелима његовим. Да га је мислио помиловати уништењем, не би му припремио “вечни огањ”.

Друкчије би ствар стајала кад би ђаво хтео и могао да се покаје. Али, ствар баш и јесте у томе што је он сам себе осудио на вечно зло.

Правда Божја неће бити ни мало нарушена вечном казном. Бог просто констатује да су грешници грешни и одређује им околности њиховог боравка према њиховом моралном квалитету. Тежина казне одговараће тежини греха, а трајање казне трајању греха. Грех траје док се покајањем не опере, а после општег васкрсења нема покајања. Дакле, стање које је Божје свезнање констатовало а правда одредила, траје вечно, јер се од стране сатане милост Божја искључује.

Најзад, ако нема душе, а тела грешника биће уништена већ приликом првог васкрсења праведника, каква смисла и сврхе може имати њихово васкрсење тек зато да би били поново уништени? Ако је уништење дар Божје милости грешницима, па они су ту милост већ примили тиме што су умрли. Бесмислено је васкрсавати их само зато да би још једном били уништени!

Тако је секташка есхатологија противна и Библији и логици и чињеницама!