1. У претходном поглављу настојао сам да анализом речи Диотимине одредим природу и вредност платонског ероса. То дефинисање би се могло допунити и негативно: развијањем оних суштинских момената по којима се разлику]е од данашњег схватања о еросу на психолошком и етичком и још на феноменолошком нивоу: платонски ерос је увек ерос према младићима а не према женама; има апсолутно педагошки и философски карактер; нема тенденцију растуће индивидуализације, него напротив у својим вишим стадијумима постаје мистичка приврженост безличној и безоблично] лепоти итд. Али, то развијање и допуњавање увећало би ионако већ дуг наш увод. Зато ћу се ограничити на кратко упоређење и просто сравњивање платонског ероса са само једном сродном појавом  са хришћанском љубављу, да би тачније био изнет посебни карактер платонског ероса као метафизичког и теолошког принципа. Уосталом карактеристично је  и свакако не случајно да ова два најзначајнија система метафизичких и религиозних истина, која чине два пола европске цивилизације, платонизам и хришћанство, оба достижу свој врхунац у метафизици и похвали љубави.1 Дакле, упоређење ових двеју теорија представља суштинско средство за разумевање најдубље природе нашег духовног света.2

Наравно, упоређење неће бити са намером да се покаже апсолутна супротност између ова два схватања, још мање да се одмери вредност једнога наспрам другог,3 нити опет да се СЛИЈУ разлике између платонизма,  који је философија и живот, и хришћанства, КОЈЕ ЈЕ религија и живот. Не ради се о томе да се оправда Платон кроз хришћанство или обратно,4 нити да се покаже да је Платон претходник Отаца Цркве, или пак да је хришћанство, како га је окарактерисао Ниче, платонизам за народну употребу. Напротив, пажљивије ћемо се позабавити разликама, такође и различитим нијансама заједничких елемената, тако да упоређење буде за обоје подједнако плодно. Карактер идеала, религиозна вера да љубав представља предуслов среће за човека, јер је она победа против смрти,5 и чинилац човековог усавршења, јер представља посредника између божанскога и смртнога,6 затим тесна веза љубави са вишим, обичној логици несхватљивим гностичким (сазнајним) моћима то мноштво додирних тачака између ових двеју теорија обезбеђују нам могућност упоређења.7

2. Почећу од једне разлике која одмах од почетка пада у очи, али којој по мом мишљењу не треба да придајемо темељни значај. Љубав8 нема никакве везе са чулима уопште и посебно са чулном лепотом, док за Платона (и његово ерос) чулна лепота, ма колико је апсолутно разликовао од лепоте душе, представља најнижи али и најнужнији степен за усхођење ка идеалу. Љубав у својој основи није томе противна, него се једноставно на то не осврће и захтева да томе не придајемо пажњу, а сваку приврженост телесној лепоти или чулних и естетским вредностима сматра за прљање и скретање, замку за почетак зла, које нас удаљава и не води нас у нашу небеску отаџбину. Са овим је сродна и следећа разлика: док се Ерос свакако доводи у везу - а не просто метафорички - са генетичким (полним) инстинктом у својој делатности као поред душе, те је дакле облик еротике, дотле у Љубави тог елемента уопште нема.9

Али, као што рекосмо, ова разлика није фундаментална. Јер и у Еросу чулни елеменат у највишим ступњевима постепено ишчезава у чисто метафизичко и религиозно стремљење навише ка идеалном, безличном и безобличном, а и Љубав, ако не баш у своме настанку,10 онда свакако у своме даљем развоју тесно је повезана са еротским и добила је његов облик и то не само сликовито. Тако, прихватање од стране Цркве еротске збирке "Песме над песмама", Христова упоређења са женихом,11 сентиментално поштовање Богородице, случајеви појаве мистичке религиозности код светих жена, нпр. код Катарине Сијенске, свете Терезије, и код људи, као код светог Фрање Асишког и Бонавентуре, несумњиво да имају прави еротски карактер и то често свесно еротски.12 Томе углавном води природа људске душе, која тежи да свако живо осећање симпатије спаја или узводи до оног осећања симпатије које има највећу метафизичку дубину  до ероса. Али је и утицај платонизма допринео томе много, и посредно преко Отаца Цркве, нарочито преко Августина, а непосредно од момента када ]е Марсилио Фићино (1433-1499) по први пут прерадио на латински језик и у фразеологију савремене метафизике платонски Симпосион, 13

3. Но разлике између Ероса и Љубави налазе се много дубље, у посебном античком и хришћанском схватању живота, и испољавају се већ у употреби различитих речи: ерос  љубав.

Већ је примећено  и због тога је Платон критикован у новије време14  да наш философ феномен ероса ограничава на тежњу душе ка лепом, којег је она лишена или је у опасности да га се лиши, те да дакле превиђа блажено осећање поседовања жељенога, што ми сматрамо за узвишени облик ероса. Ова критика је дошла због тога што НОВИЈИ језик (не само наш, грчки, него и других европских народа) изражава једном и истом речју оно што је антички Грк разликовао између еран и агапан. Агапо (реч агапи је простонародна и каснија) је означавало не исто што и еро, него да сам задовољан (благодаран), пријатно ми Је, срећан сам са нечим што имам или се поуздано надам да ћу стећи; док у речи еро увек постоји изражавање недостатка (потребе) и стремљења ка томе што недостаје. Једно изражава статички феномен душевног живота, док друго Је динамичко, показује неки покрет.13 То је разлог због којега осећања љубљенога према љубитељу нису могла бити окарактерисана као ерос; уколико се не ради просто о наклоности и предавању (кхаризестхе), онда је дотични осећао само пријатељство {пхилиан) према њему, то јест симпатију (тј. агапен, пошто га задовољава тај однос: агапа ероменос - љуби заљубљен), али не и ерос, јер не да он жели, него је уствари жељан. Он би могао да осети ерос, на пример, према мудрости или Јунаштву свога љубитеља и у том случају би и он постао ерастис (љубитељ), тј. дивио би му се. Тако би сваки од тога пара био истовремено и ерасшис и ероменос (љубитељ и љубљени). Али узајамност ероса не би постојала ако се не би сусретали у истој тачки: једнога би био једнострани ерос према лепоти, а другога  ерос према мудрости; према томе, у свакој од тачака сусрета један би имао пасивну улогу16 љубећега (ту агапонтус), тј. онога који се једноставно задовољава тим стањем.17

Тај неравномерни карактер ероса схватио је већ Платон сам, такође и његове недостатке, јер, у развија№у Симпосиона, углавном се, или и искључиво, само ерасту (љубитељу) пружа могућност узвишавања. Зато, враћајући се у Федру на питање ероса, Платон настоји да докаже, употребљавајући теорију утицаја, да се и код ероменоса (љубљеног лица) развија осећање сродно са еросом  антерос (узвратни ерос), који га повезује са ерастом (љубавником). Али и та теорија, ма колико се ослањала на правилно психолошко запажање узајамних рефлексних осећања, која заиста имају велику улогу у психологији ероса, доказује ипак колико је у схватању античког Грка укоре№>ено динамичко и неравномерно значење ероса. Јер, свака узајамност претпоставља признавање личности као вредности, а то је акт слободне воље, не доказује се логички. Међутим, Ерос се у своме највишем изражају окреће углавном ка ствари, не према лицу18  и то је Једна темељна разлика његова од Љубави.

4. Такође и у својим метафизичким основама живо се супротстављају Ерос и Агапи (Љубав). Метафизичка претпоставка Ероса јесте вера у постојање идеја у којима се у најсавршенијем степену остварује биће (Шо он) и које представљају самосуште вредности у својој најчистијој форми која не прима узрастање ни умањење. Те идеје можемо упознати кроз чулне ствари које долазе у биће и суделују мање или више у вредности благодарећи идејама. До тог сагледа" вања човек не долази више само мишљењем, него неком интуитивном силом душе  оне КОЈУ Платон назива ерос.19 Отуда Ерос има карактер кретања од доле према горе и претпоставља постојање и спозна№е нашег несавршенства и инфериорности. Наравно да се она разликује од уобичајене инфериорности, јер истовремено пружа н човеково стремљење да изађе из ње и према томе има динамичку вредност; међутим истинска вредност лежи као стварност у ероменом (у ономе чему ерос стреми).

5. Насупрот томе, предуслов на који се ослања Љубав узводи се такође ка једном вансветском бићу Богу, али се ствара не од његовог мирујућег бића, него од његове активне љубави (енергон ту агапен). Јер, примордијално није љубав човека према Богу, већ обратно  љубав Бога према човеку.20 Она дарује човеку  и шта му све не дарује!  биће21 и свако добро, и толико је велика да је довела до оваплоћења Бога22 шта више достигла је до крајњег смирења и самоодрицања (саможртвовања).23

Ова љубав не упућује се некој одређеној вредности у човеку  шта би бескрајно савршено Биће имало да зажели или заволи од човека? И шта би то могло да пожели кад нема ничега што Он сам није даровао? Љубављу се обраћа према лицу (личности) човека, сваког човека, и оног најгрешнијег и најнедостојнијег  а зар нисмо сви грешни пред једино Добрим? Обраћа се ономе ја свију нас у његовом понижењу и ништавности, у његовој наготи и остављености. То је љубав која нема никакав разлог,24 које иначе нисмо вредни, али она представља толико темељно својство Божијег бића да и ми схватамо Бога једино у љубави и никада без ње:25 "Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји, и Бог у њему стоји" (1 Јованова 4,8. 16).

6. Други корак је познање те љубави Божије. То се остварује не мишљењем, него вером. СВОЈИМ умом човек није у стању да достигне до познања Бога, јер је Његов ум повређен од првородног греха толико да сматра да његови судови Јесу светлост и то довољна светлост за његове кораке. Затим, Божије постојање се логички не доказује, нити су за верујућега потребни докази.26 Далеко је више неспојива са сваким логичким доказивањем27 љубав Божија  и тако и треба да буде.28 А и како је могуће да деловање Бескрајнога и Све" пречистога  а његово главно деловање и јесте љубав " буде стављено под контролу и доказивање онога што је пролазно, тј. обичног грешника?29

Уосталом, вера у љубав Божију и не би имала моралну вредност ако би се ослањала на логичке доказе. Да су 2 + 2 = 4 то није вера, нити има вредности што то признајеш; нужно је да то учиниш ако хоћеш да будеш сматран за човека здраве памети. Али, да верујеш да Бог воли човека и да је сишао да га спасе, а око себе видиш несрећу и грех, зло  то је резултат твоје слободне сагласности, твојег одговорног избора између многих, могућности, те је, према томе, етички акт.30 Јер, прихватајући са радошћу Љубав БОЖИЈУ, ти себи намећеш највеће смирење (понижење) и изазов: признајеш ништавило, неизлечиву пропадљивост људске природе.31 Уосталом, ако би култивисање особина Људске природе било довољно за спасење, чему онда Исусова жртва? Човек треба да је доспео до крајње и најниже провалије пропасти да би била потребна толика жртва  осуда безгрешнога, смрт бесмртнога, и то још каква смрт! Тешко је врло да то човек призна, па је и за то потребна божја помоћ.32 На тај начин, не само љубав Божија, него и познање те љубави његове, дар је Божији, плод Духа Светога (Галатима 5,22). Вера и Љубав нису две различите врлине; то су различити аспекти једне и исте делатности духа, сходно аналогији односа ероса и философије у платонском систему.33

7. Тешњу аналогију са Еросом пружа нам трећи стадиум Љубави  љубав према Богу. И заиста, заједничко је стремљење ка божанскоме и уподобљење њему; заједничка је још и љубав не само према лицу, него и према суштини Божијој.34 Али и овде не треба превидети разлике.

У случају Ероса љубав према божанскоме јесте природна последица знања о постојању добра (лепога), бескрајно савршене суштине. Међутим, хришћанска љубав човека према Богу јесте одговор на љубав Његову према нама, то је, да тако кажемо, излазак душе наше у сусрет Богу који силази према нама; она је последица Божије акције. Та љубав НИЈЕ аутономан акт људске душе, него дело благодати Божије која и сама делује: она ЈЕ доказ не да си познао Бога, него да те је Он познао. [Галатима 4,9: "Познавши Бога, или боље рећи познати будући од Бога"  такође и 1 Коринћанима 8,3: "Ко воли Бога, тај је познат од Њега"]. Према томе, то је један део од искупљења човека, оно што тражи свака религија и свака философија,36 али то је искупљење  и то је суштинска разлика од платонске вере  другоспасног а не само спасног карактера [тј. спасава другог а не само себе].

8. И четврти стадиум Љубави  љубав према ближњем  јесте подражавање љубави Божије према човеку, то је љубав у Богу. Сходно томе, Љубав није надахнута никаквом накнадном мишљу или намером, или друштвеном циљношћу, као нпр. солидарност. Нити пак неким одређеним друштвеним или личним односом, као што је љубав према сродницима, сународницима, пријатељима и слично.37 Нити опет осећањем правичности (нпр. према неправедно страдајућем), или уважавањем врлина и дела љубљенога лица. Такође нити осећањем хуманости којим у другом човеку сваки од нас признаје себи сличног, ма колико дотични био унесрећен или срозан. Сличне врсте љубави постојале су и пре Хришћанства и оне су примери хумане етике, коју ипак не треба мешати са узвишеном и изнад сваке логике етиком Хришћанства. Ново што уводи хришћанска љубав јесте љубав без разлога и без циља,38 потпуно верни одраз љубави Божије. И у томе ближњем треба да волиш не његове врлине или његов положај у друштву, независно или у вези с тобом, него само лице (личност) као што јесте, било да Је у СВОЈОЈ несрећи или СВОЈОЈ недостојности. Шта више, уколико је више неоправдана (безразложна) твоја љубав, утолико се она више приближава Љубави БОЖИЈОЈ: љубав према сиромашном, болесном, грешном, према своме прогонитељу садржи већу вредност.39 Колико је онда та љубав различита од платонске љубави која је у основи аристократска и која се ослања на избор.40

Затим, та љубав није обогаћење самога себе, као што је то Ерос, јер онај кога волиш НИЈЕ већи и узвишенији од самог Љубитеља: то је кеносис себе ради другога,41 излив себе од свога богатства. Није узлажење, него силажење до најнижег степена, смирење и умањење до одрицања сваког свог достојанства42; то одрицање од сопственог бића43, док се античка грчка етика заснивала иа спољно и унутрашње слободном човеку.

9. Па ипак, у антитези између Ероса и Љубави имамо у ствари антитезу између објективног духа грчке фнлософије и принципа унутрашње слободе која карактерише Хришћанство.

Ерос је једна природна појава и садржи логичку нужност природног феномена. Обраћа се лепоме, као биљка према сунцу, и воли га као што мајка (уколико њена природа није искварена) воли, хтела нехтела, своје дете. Наравно, душа може да не запази вредности, да се уморна или заслепљена заустави на нижим степенима  овде се налази позната разлика између људи али је довољно да јој вредности буду откривене и она тада треба, обавезна је од саме своје природе, да их зажели. Насупрот томе, Љубав према ближњем је заповест Божија, заповест супротна природи, јер није природно да волиш неког човека без резерве, или тачније: кад имаш јаке разлоге да га не волиш. Према томе, љубав претпоставља слободну одлуку сопствене воље да се саобразиш према божанском обрасцу, не према при" родном поретку44, према коме тражи верност античка етика45. На тај начин Љубав се показује као пар екселанс слободна љубав, Јер је апсолутно стваралаштво личности, не једна карика у ланцу узрочних или телеолошких односа.

Отуда се морално значење Љубави налази не у љубљеноме и у његовој вредности  напротив, колико је недостојнији онај кога љубиш, утолико већу вредност има твоја љубав46  него у ономе који љуби, у самој тој активности љубави, у делу љубави, а не у томе шта волиш47. Познате Августинове речи амаре амабам (= љубећи да љубим, волећи да волим) не би могао да каже ни један антички Грк. Јер, у основи сваке грчке етике ПОСТОЈИ један телос ка КОЈЕМ тежи и КОЈИ представља идеал, али истовремено и крај свих њених настојања48. Тако и ерос јесте један пут ка тамо, нужан и напоран метод који своју вредност стиче не сам по себи, него од зрачења оног циља ка којем тежи49. Ако би било могуће да се тај циљ оствари, ерос би тада био сасвим сувишан  зато на највишем степену среће и нема више ероса, него виђење и сазнање лепога. Отуда богови не осећају ерос, и ерос, наспрам апсолутног, јесте знак инфериорности. Ерос је демон а не бог. Међутим, за хришћанску етику не постоји телос (циљ, крај), нити може уопште бити замишљено (а још мање се може остварити заустављаље и престанак Љубави: то је зато што нема степена савршенства на којем би Љубав била сувишна. Биће савршеније од Бога не може да постоји, па ипак бог, и поред свег свога савршенства, или тачније: благодарећи управо њему, јесте вечнотекући и неисцрпни извор Љубави.

10. Дакле, насупрот Еросу, Љубав ]е пут одозго надоле, не лествица успона према Божанству сопственим силама човека. Једино смираван [самоумањиван] човек  и то не на моменат, него као биће  може, искупљиван [спасаван] сам, да искупљује друга бића, која само кроз то силажење и снисхођење бивају обухваћене. Због тога је Хришћанство, својом проповеђу Љубави, која је у СВОЈОЈ дубини поштовање свега онога што је испод нас, говорило и обраћало се малима, пониженима, слабима: деци, КОЈЕ још немају сама моћ да се учврсте; затим онима који више немају ту моћ: несрећнима, сиромашнима, болеснима, потом онима који су изгубили морално тло под собом: грешницима, одбаченима од друштва. И пратећи различите степене Љубави (од Љубави Божије према човеку до познања Бога од стране човека и од човекове љубави према Богу до љубави према ближњима), који су толико различити од ступњева Диотиме [у Симпосиону], схватамо зашто Платонизам није могао човечанству дати религију, али схватамо и нешто друго: да и поред разлике између њих, обоје  и лествица узлажења кроз Ерос и смирено силажење Љубави у дубини воде једноме циљу, а то је: искупљење и бесмртност људске душе.
"Пут горе и доле је један" Хераклит).

Превео епископ Атанасије

Напомене:
 

1 Не могу да сматрам простом коинциденцијом да и Исус на једном симпосиону (Тајној вечери) и затим у свом говору о љубави у Гетсиманском врту (Јован 13.31-17,26) открива најдубљу тајну свога учења тајну Евхаристије, у којој се остварује натприродно сједињење смртнога (човека) са Божанством. После тога очекује га Голгота, а Платон заједно са Симпосином пише свог Федона\

2 Проблем су већ поставили Оци Цркве. нарочито грчки Оци, ко]и су систематски настојали да за хришћанство спасу што Је више могуће платонских елемената  без обзира на протесте строгих платониста као што је био Келс. Већ у потресној Посланици Римљанима коју је послао спреман на смрт епископ Антиохијски Игњатије налази се (у § 7) реч ерос. али не као синоним агапи: "Пишем вам жив желећи ("ерон") да умрем; мој ерос (тј. ерос према свету или ерос према себи) распет је, и нема у мени жара за материјално". Но Ориген овде поистовећује ерос са љубављу према Христу, а у предговору сачуваног Руфиновог превода на латински Оригеновог коментара на "Песму над песмама" (чији се еротизам доста рано почео тумачити алегоријски) поставља питање да ли можемо уместо "Бог је љубав" (1 Јованова 4,8) да пишемо "Бог је ерос" и на то одговара потврдно, ]ер се ради само о разлици речи. За то се позива на два места Старог Завета где )е реч о еросу премудрости (Приче 4.6 и Премудрости Соломонове 8,2); међутим заборавља да то није ни са хришћанске. као што ћемо видети, ни са платонске стране правилно (јер Платон јасно истиче да Ерос није бог). Да пак напола неоплатонски писац познат под именом Дионисија Ареопагита поистовећује ова два појма. то не треба да нас чуди, Јер он у делу О божанским именима томе посвећује посебно поглавље (4,11-18, Миње ПГ 3,709) и изричито наглашава: "Немојмо се бојати тог назива ероса, нити да нас реч о томе узбуђује". Такође )е познато да су и у митовима баснама Аристофана и Диотиме алегоријски нађена учења хришћанске религије.

3 То је узалудан и детињи покушај. јер се велике творевине људскога духа не мере.

4 Ни платонизам ни хришћанство не требају било какво оправдање.

5 Наравно, реч је о смрти душе, било као надживљавање доброг спомена и производа духа (Платонизам), било као бесмртност духа протин тела, као етичко искупљење човековог ја од греха, чији оброк јесте смрт (хришћанство).

6 Силазак Бога према човеку кроз Љубав узвишује и обесмрћује нашу смртну природу, и насупрот томе  васкрсење душе у Еросу обезбеђује љубав Божију; човек постаје тхеофилис (богољубив) • Симпосион 212а.

7 Хришћанско схватање љубави налази се расејано у синоптичким Јеванђељима у виду поука и практичних упутстава, нарочито у Христовим параболама (нпр. о расипном сину, о самарјанину итд.). Теоретскије је изражено на многим местима Павлових Посланица а затим и у Јовановом Јеванђељу и Саборним Посланицама његовим. Даље је философски развијено од Црквених Отаца. нарочито од Августина и од других мистичара Средњег века и новијег доба (Данте, Фенелон, Фрања Асишки, Паскал и др.). Позната је химна љубави Апостола Павла (1 Коринћанима 13,28), коју бисмо могли навести овде у целини.

8 Пишемо великим словом Љубав  "Агапи" када истичемо хришћанску Љубав. а малим словом кад мислимо на уопште осећање симпатије, што су стари називали филија. Исто важи и за реч Ерос и ерос.

9 Љубав штавише не гледа ни на разлику полова, јер је психичка појава, а душа нема пола, док за Ерос има значења ако је предмет ероса младић или жена.

10 Као што тврде психоаналитичари, који сву религиозност и философско расположење изводе из еротског корена.

11 Са којим се нпр. света Катерина повезала и прстеном.

12 И обратно, чисто еротска осећања добијају карактер религиозног ганућа и у Средњем веку познати пример Дантеове Беатриче, чије постојање неки поричу и у новије време, нарочито крајем 18. и почетком 19. века. Шлајермахер, један од најкарактеристичнијих представника новије мисли, ту ствар развија и теоретски у свом познатом делу О религији (1799. г.).

13 Свесни утицај платонског духа налазимо код двојице великих метафизичара Љубави у новије време  у књизи епископа Франциска Салског, где се дословно каже да ерос није замка Сатанина, него уже којим нас Бог вуче ближе себи. и у мање познатој али не мање лепој књизи Де ламур пур Фенелоновој.

14 Фредерик Шлегел нпр. примећује, одговарајући Платону: "Ерос није само тиха љубав према бескрајном, него је и уживање у једној лепој садашњости".

15 Када Еврипид. у изгубљеној трагедији Еректхеис (фрагм. 360) каже: "Ерате (= љубите) мајку, децо", тиме не жели рећи: "да волите своју мајку, децо", јер то не би имало смисла, нити би то стари Грк превео са "филите (= пријатељски волите), Децо мајку", него им препоручује да мајку сматрају за нешто идеално, идеалније стицање треба стално да желе, те тако то значи: "будите обожаваоци, поштоватељи, децо, своје мајке".

16 Ни]е свакако случајно да је ерос мушког, а агапи женског рода.

17 Исто се дешава и односима са женом: Жена мужу пружа филиа  своју наклоност, рекли бисмо ми. А када се услови окрену и имамо активно испољавање љубави од стране жене, као у примеру Алкистиде, тада се ерос налази на страни жене, али не узајамно.

18 Наравно да почиње од привржености једноме лицу (млади увек виде вредности оваплоћене у једном лицу, у личностима), али врло брзо, уколико је пријемив за развој. превазилази границе једнога лица, постаје ерос према свима уопште лепим лицима и на крају достиже до ероса према Лепом, које је без обличја и индивидуалности.

19 Та привлачност је толико жива, да је Аристотел, који у тој тачци платонизује (тј. мисли платонски), узима као принцип покрета универзума. Бог, будући сам непокретан (пошто је сваки покрет супротан његово) савршеној срећи, па би зато претпостављао недостатак) покреће свет као ероменон (предмет свога ероса) (Метафизика 1072 б 3). Али и идеја лепога. Будући непроменљива и мирујућа, привлачи себи као предмет ероса, душу недостатком који душа осећа.

20 "У томе се показа љубав. не да ми заволесмо Бога, него да Он најпре заволе нас" (1 Јованова 4,10).

21 "Благодаћу БОЖИ]ОМ јесам што јесам" (1 Коринћанима 15,10).

22 "У томе се показа љубав Божија у нама (= према нама)  што ]е Бог послао Сина свога Јединороднога у свет да живимо Њиме" (1Јованова 4.9),

23 "Понизио је себе поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту" (Филипљанима 2,8).

24 Какав би разлог имао Бог да нас воли, осим разлога своје љубави? Ако би Сатана поставио Богу питање: зашто воли човека и људе, не би знао да одговори.

25 Чак и пакао Данте карактерише као дело Љубави Божије.

26 То што су касније неки тражили доказе, то има практични а не догматски значај и показује степен утицаја Јелинске философије на хришћанство. За правог хришћанина једини доказ постојања Божијег јесте Христово оваплоћење.

27 Да прихватиш да Бог постоји  лако је, али да признаш и познаш да је сведобар, док гледаш и патиш због зла у свету  то је тешко.

28 За Платона, знање није довољно као схватање апсолута, али нас припрема за то, к ерос просто наставља мишљење. За Апостола Павла (1 Коринћанима 13,8) знање је сувишно, пошто љубав такорећи укида људску мудрост; распети Бог, највиша пројава божанске љубави, за Грке је лудост.

29 Једино кратковиди емпиризам могао је да прогласи за критеријум истине оно што је доступио духовном акту свих људи, или тачније: духовно) инерцији. јер то схватање проповеда инерцију (неделатиост) када каже да је истинито оно што је доступно чулима. Међутим, истина увек представља лично, персонално достигнуће, она је плод сарадње онога који је слуша и чује, она је плод обраћења душе. У томе су сагласни и Платон и Хришћанство.

30 Коликогод да је нелогичнији, толико је већи етички акт вере. Да је Христос дошао у свет у божанској слави. Они би веровали у њега, али какву би то вредност имало?

31 Нешто што је радикално супротно од платонске вере, да у људској природи нема апсолутног зла.

32 Зар није највећи грех управо побуна људског достојанства и гордости против те провокације или увреде. коју представља дар БОЖИЈИ? Онај фарисеј у Јевађељу, насупрот царинику, пружа нам образац грешника баш као погорђен и тврдокоран човек; он баш вређа Бога који прашта [Лука 18. 1014].

33 Врло лепо то каже Григорије Ниски (О души и васкрсењу, ПГ 46, 96): "А знање постаје љубав (агапи)".

34 Обоје могу бити окарактерисани као амор конкуписценције, према разликовању схоластика, тј. ерос према ономе што немамо, али желимо. Док Љубав Божи]а према човеку јесте амор беноволенције (добре воље, наклоности), а према праведнима посебно амор комплаценије (угодности, задовољства), као што и ми осећамо према великанима историје.

36 Смисао њен је  преношење у више стање, а предуслов  да постоји за све заједнички извор несреће људскога рода, која се не може поправити једном за свагда, него се само сваки пут уклања,

37 Слична љубав је слепа, пошто зависи од нечега узгредног (десило се да ми је он брат или колега мој), ма колико била корисна љубљеноме.

38 Чак и мисао о спасењу душе љубећега била је стран духу раног Хришћанства, компромис са практичним схватањем масе. Ако постоји неки ЦИЉ у Љубави, онда је то спасење љубљенога. као што Бог воли човека да би га спасао. И овде је темељна разлика од Ероса, чији циљ лежи у љубећем (субјекту који воли), ]ер се углавном он уздиже и усавршава.

39 Да волиш врлинског човека, то, строго говорећи, и није врлина. И фарисеј је волио добре као добре.

40 Љубав је окренута према свима, а Ерос никада.

41 Као што је Бог себе спустио у кеносис до смрти, и то смрти крсне [ФИЛИП. 2,8].

42 Упореди пример са шамаром по образу [Матеј 5,39]

43 "Узео је (Христос) на себе обличје. [тј. природу) слуге" (Филипљанима 2,7).

44 Управо пример Божији разбија природни и логички поредак, и у начину на који нам се открива, кроз чудо, и у својој, за људску логику несхватљивој пројави и односу према нама недостојнима и грешнима,

45 (Буди о какав си).

46 Степеновање ероса код Платона бива према узвишености о6јекта посвећености и преданости: у хришћанској пак љубави према степену само посвећености и преданости и самоодрицања које исто прати.

47 У класичној етици темељно правило је љубав према добру: за Хришћанство добро је сама та љубав.

48 Могуће је да о крају (циљу) његовом постоје сумње, и то је главни проблем класичне етике, али да постоји један крајњи циљ (= телос] КОЈИ се често поистовећује са срећом, и да човек треба да га оствари или макар да му се приближи, о томе код античког човека нема никакве сумње.

49 Отуда антички етичар верује да је могуће да људи буду морални и кроз приморавање: ако би било начина (нпр. неком операцијом) да се луди излече од својих грешних наклоности, класични философ би тиме био одушевљен. Међутим за хришћанско схватање, моралност такве врсте нема етички значај. Зато је антички философ у дубини својој увек законодавац, док је Христос риболовац [спаситељ] душа.