Opstina Novi Pazar

S.M. (1960) iz Murovca

"To je bilo negdje oko 16. januara 1994. godine. Pred sami mrak, dosla su dvojica policajaca i urucili mi poziv da se javim na "informativni razgovor". Sutradan sam otisao oko 8,30h i cekao sam na hodniku ispred sobe broj 32, ili broj 36, ne znam u kojoj je prvo bilo. Tamo su bili Geric, inspektor i Nino, prezime mi nije poznato, a ni tacno ime. Nino mu je nadimak. E, on me pozvao da udem unutra. Usao sam. U pocetku je bilo korektno, sve do 14,30. Kad kazem korektno, mislim na to samo da me nisu tukli, ali isledivali jesu. Za to vrijeme su me stalno ispitivali: da li sam clan SDA?, da li sam aktivista?, imam li oruzje? Sta sam radio za Stranku? Tako sve do pola tri. Pitali bi me, pa bi izasli, a mene ostavljali da se smislim. Potom bi ponovo ulazili i pitali: jesi li se smislio? Zaboravio sam da na pocetku kazem da sam se prije par mjeseci uselio u kucu i ljudi su dolazili na naselje. Dosao je i zamenik i predsjednik SDA za selo. Pricali su o situaciji da su ljudi zaplaseni i to je bilo u tom smislu. Ja nikad nista nisam radio za SDA , osim sto sam im otkucao na pisacoj masini spisak clanova za selo. Drugih aktivnosti nisam imao, a niti mi je bio poznat njihov rad. Svaki put bi biljezili ono sto pricam. Onda je oko pola tri dosao i pocijepao moje izjave i rekao mi: Lazes! Ovi dole tvoji aktivisti u Kraljevu, Feriz i Husein, drukcije pricaju. Pricaju da si radio ratne planove - priznaj. Ja jedino sto sam uradio to vrijeme u SDA je bio taj spisak clanova koje sam otkucao. Smatrao sam da to nije nikakvo krivicno delo niti prekrsaj, sto i dalje mislim da to nije nikakav prekrsaj. Nikad se nisam mijesao u vodenju politike SDA, niti sam prisustvovao njihovim sastancima. Kao sto rekoh oko 14,30, inspektor Nino je uzeo palicu i naredio mi da izujem ciplele, carape i da sednem na stolicu na kolenima i da sa okrenutim tabanima prema njemu. Odmah je poceo da me tuce palicom po tabanima. Tukao me je bezbroj puta. Do uzasa. Nakon toga bi me terao da ustanem i da stojim u cosku okrenut ka zidu. Stajao bi tako desetak minuta, a onda me ponovo vracao na stolicu i ponovo me tukao po tabanima sve dok se ne bi umorio. Stalno je trazio da priznam da sam radio za SDA, da sam radio neke planove, sta ja znam nekakve ratne. Pojma nemam o tome. Pitao me je da li imam oruzje i sta sam radio sa Ferizom Avdovicem i Huseinom Mujkovicem? Cijelo vrijeme batine, pa predah u cosku da se smislim i da priznam ono o cemu nemam pojma i da kazem da imam ono sto nemam. Nisam imao oruzje, niti sam radio ikakve planove, a niti znam sta su. Tako cio dan. Zaboravio sam da kazem da su me vodili u neku salu i svezali lisicama za klupu. Tu sam ostao pola sata. Tu je bio i jedan komsija iz mog sela kome ne zelim ni ime da spomenem. Ovaj tu iz sela mi je govorio: bolje nam je ako sta imamo da predamo. A onda su me ponovo tamo poveli. Bili me po tabanima, samarali me i vikali: "Priznaj, majku ti, imas li oruzje i jesi li radio ratne planove za SDA!?" Ne znam zasto su trazili to od mene. Po struci sam ekonomski tehnicar, a u vojsci sam bio regrutovan u pesadiju, sto je po meni nelogicno da to traze od mene. Navece, oko 21,30 prestali su sa torturom. Naredili su mi da se obujem. Mislio sam da su mi stopala, pogotovo ona praznina na tabanima, pola metra natekla. Takav sam osjecaj imao. Bolovi su bili nepodnosljivi. Mislio sam da nikad ne mogu biti vise sto sam bio. Sumnjao sam da mogu vise ikad ustat' na svoje noge. To isto vece su me ostavili tu u MUP i donijeli papir da dam pismenu izjavu. Doveli su nekog policajca da me cuva tu u sobi br. 36. Policjac je bio korektan. Ne poznajem ga ali je ipak bio korektan. Rekao mi je da mora da me sveze za metalni ormar kako ne bi napravio neku glupost. Vezao me je za desnu ruku, cini mi se. Bio sam vezan sat vremena, a onda mi je oslobodio ruku i samo je motrio na mene. Zadnju izjavu koju sam dao bila je ista kao i predasnje koje je pocijepao inspektor Nino. Nije ni mogla biti drugacija, jer nisam imao sta da priznam. Jedino sto sam u prvoj zaboravio da napisem da sam otkucao spisak clanova SDA za selo. Nisam ni smatrao to nikakvim prekrsajem, niti krivicnim djelom, a ni da je to nesto otezavajuce. Iskreno receno, mislio sam da ih to ne interesuje. Nino me je za to napomenuo: kako nisi radio za SDA kad si spisak imena kucao. To sam jedino uradio i to sam uneo u nocnoj izjavi.To vece sam prenocio u MUP-u. Izjutra su dosli negdje oko osam casova i izveli me u hodnik. Njih trojica-cetvorica uzeli su onu izjavu i citali. Posle cetrdeset minuta uveli su me tamo i pitali: jesi li bolje?, a onda me pustili uz napomenu da se javljam svaki drugi dan. Javljao sam se negdje oko 11 puta, sve dotle dok nisu pustili ove iz Kraljeva (Feriza i Huseina). Prilikom javljanja nisu me tukli, po neki put me cak ne bi ni primili , vec bi na hodniku sacekali i rekli da se javim drugi dan. Kada su se ovi vratili iz Kraljeva, oslobodili su me. Negdje 15. maja 1994. dosli su ponovo sa "nivom" i ostavili poziv da se javim. Rekli su zeni da kada budem isao da se javim da donesem pusku. Znajuci da nemam isto, ali sta sam prezivio prije nekoliko mjeseci, poceo sam da vristim iz sve snage. Nisam znao sta da radim, ni gde da nabavim to, jer ako je ne odnesem, poginucu. Razmisljao sam u tom trenutku da izvrsim samoubistvo strujom, pa sam udario rukom u strujomer i polomio osigurace. Zena, djeca, majka su pocelli da vriste i mole me da to ne cinim. Smirivale su me govoreci da ce se naci neki medet (resenje). Znajuci sta me ceka tamo ako se javim, od straha sam poceo da se kocim. Ruke i noge su mi se ukocile, glava isto. Zena je pocela da vristi i pozvala komsije da me vode kod ljekara. Vodili su me prvo kod nekih privatnika, pa onda kod dr. Petrovica, neuropsihijatra. On mi je dao uput da se hitno javim za Beograd. Ovde sam primao i injekcije prije nego sam otiso za Beograd, ali samo malo mi je bilo bolje. Za Beograd me poveo zenin amidza (stric). Prvo sam primeljen u Paterovu 2, a onda su me posle pregleda poslali na Avalu. Tu sam provodio svaki dan uz terapiju i razgovore (sve to stoji u otpusnoj listi). Ostao sam 45 dana na lijecenju. Nakon toga sam se malo oporavio. Pusten sam s tim da uzimam redovno terapiju i da se javljam na nedeljne kontrole Dr Petrovicu. Od posledica stresa koji sam prezivio tada u MUP-u nisam mogao da se oporavim nikako. Ista bolest mi se javila nakon dva mjeseca. Opet sam ostao mjesec i po na Avali u Beogradu. I danas osjecam posljedice toga i u fizickom i u psihickom smislu. I danas nakon toliko vremena, svaki put pri promeni vremena, imam bolove u tabanima, a i psihicke tegobe".

Sefkija Mujkovic (1958) iz Murovca

"Januara 1994. dobio sam poziv za informativni razgovor. Otis'o sam i javio se kod Zdenka. Zdenko me pit'o: znas li sto smo te zvali? Odgovorio sam da nemam pojma. E, on mi je rek'o: vi ste optuzeni za automatsku pusku. Reko sam mu da je uopste nemam. Ne slusajuci me kaze mi: dajem ti pet minuta da razmislis, a onda je izasao sa Corbicem. Odmah se povratio i rekao: ne, pet minuta, nego dve minute da razmislis. Pita me: imas ili nemas, priznaj! Odgovorio sam da nemam. Kako sam sedeo na stolici, on me udario sa obe pesnice po licu, tri cetiri puta. Ja sam pao, a on me je za kosu podigao, psujuci me: Boga ti i sunce, priznaj! E, posen, imao je tu neki metalni ormar, tu me je podig'o i naredio da stojim u stavu mirno, a potom me udarao pesnicama u predelu bubrega, a zatim nogama u piskove (potkolenice). Jedno dva sata me tukao. Menjali su se udarci pesnica po bubrezima, nogama po piskovima i cupanje za kosu i udaranje glavom o taj metalni ormar. Dugo je to trajalo, cini mi se vecnost. Onda su usli iz drugih kancelarija, jedan iz grupe, pomali debeli mi se obratio: priznaj, da ne gines. Predaj automatsku pusku! Odgovorio sam: nemam, mozete me ubit, zaklat, nemam! Posle su mi pokazivali zastave SDA i pitali: sta je ovo? Jeste li imali to u Murovce. Pitali su i za amblem. Reko sam im da mi nemamo to, a oni su nastavili i govorili mi da smo se spremali protiv Srba. I dalje su trazili da priznam govoreci mi da cu stradat i ginut. Na kraju su me pustili uz naredenje da se javim za dva dana. Rekli su mi: bez automatske, nemoj da si dosao. Ako je ne doneses, jos gore ces proci! Opet sam im rek'o: nemam, mogu poginut, mozete me ubit, prebit, ali nemam. E, kad sam izasao, iduci preko mosta, sreo sam amidzinog sina i tu mi je doslo tesko, snemogo (onesvestio) sam se. Amidzin sin je usao u obliznju slasticaru, uzeo kolu i zalivao me sa njom a potom mi dao da malo popijem, te mi je bilo malo lakse. Na vrh dva dana ponovo sam se javio. Imao sam veliki strah. Nisu me tukli, ali su se naginjali na mene, nakveci se pa vicu: priznaj, ubicemo te! Tako petnest puta za mesec i po. Nikako nisam im'o slobode. Bio sam pod stalnim strahom, porodica isto. Posle toga svega, svaki put kad sam otisao, prijetili su mi i iznudivali. Na kraju su me oslobodili, ali su mi rekli da od danas, ako se dozna, necu imat mira 10 godina. Od tada me nisu vise pozivali".

Bajram Nokic (1947) iz Vucinica

"Dana 20. decembra 1994. , dosli su pripadnici MUP-a i pitali da li imam devize, pa onda da li imam oruzje? - Imam lovacku pusku, rekao sam. Puska je moga brata Hazira. Trazili su kriveno oruzje. Sve su pretresli i prevrnuli trazeci oruzje. Govorio sam im da nemam oruzja, ali nista nije vredelo. Priveli su me u MUP - Novi Pazar. Prvo su mi trazili 15.000 franaka koje mi je brat poslao iz Svajcarske, sto nije bila istina. Govorili su mi da je brat poslao 40.000 svajcarskih franaka za SDA. Branio sam se da to niko nije poslao, ali nista. Pitali su me i za sedam automatskih pusaka i jedan mitraljez koji je SDA navodno zaduzila za selo Vucinice. Nekad su govorili sedam, nekad 12 pusaka a ja nisam imao pojma. Onda su me poceli tuci. Tukli su me po glavi, rukama i tabanima i to pendrekom i pesnicama. Sestorica su me tukli. Zadobio sam teske udarce po glavi, a posebno u predjelu slijepocnica. Jedan je htio da me udari u oci pa sam ja to izbjegao. Tukli su me do ponoci, psovali mi majku koja je umrla. Molio sam ih da me ubiju pistoljem i da mi skrate muke. Oni su mi odgovorili da ce me ubiti, ali polako moram umrijeti od njihovih batina. Pokazivao sam na tijelu da sam imao tesku operaciju, uklonjena mi je slezina, ali to nije pomoglo. Ponovo su me tukli, govoreci mi da ce me biti do jutra, a onda cu umrijeti. Posle pola noci me nisu dirali sve do jutra, ali su mi bile lisice na rukama. U isto vrijeme su tukli i mog brata Smaja, koji je bio u drugoj prostoriji. Priznao sam da imam poluatomatsku pusku, ali oni nisu bili zadovoljni time, vec su trazili mitraljez i pistolj od mog oca koji je imao jos 1972. godine. Tada su mi pripadnici MUP-a i SDB-a uzeli 5800 maraka i 6000 franaka".

Bajram Fehratovic (1928) iz Vucinica

"Nakon hapsenja politickih zatvorenika, negdje u jesen 1994.godine, vrsili su pretrese po Vucinicu. Pretresli su vise kuca. Ja sam medu prvima cija je kuca pretresena. Bahatom su prevrnuli i preturili sve. Tada su mi oduzeli lovacku pusku, pod dozvolom i clansku kartu SDA. Oduzeli su mi jos municiju, redenik, 'armuniku koju sam kupio sinu i nikada mi je nisu vratili. To je jednostavno opljackano. Sve je to radeno po naredenju i vodstvom Bala, komandira policijske stanice Vucinice. Tog jutra su me odveli u SUP - Novi Pazar. Tamo su nas mucili, maltretirali, tukli, trazili mi: top, mitraljez, sve moguce vrste naoruzanja. Mucili su me i sutradan sve do 15 sati. Od momenta kada sam usao u SUP, uslo je njih sedam iz DB-ea, medu njima i nacelnik Vlado Corbic. Poznavao sam jedino Rada Ilica, a ove ostale nisam poznao. Kad su usli, da pojedu covjeka. On me pita, a onaj ne da da pricam. To vicu: cuti!, cuti! E, kad su mi trazili naoruzanje, rekao sam: saslusajte me, sta cu vam Reci: sto se tice SDA, meni od njih, nije niko nista dao od oruzja. Ako neko drugi ima te je kupio, trazite od njih, ja to ne znam. I dalje su prijetili i trazili da donesem mitraljez, trazili ono sto nikad nisam imao. U prvi mah su me zastrasivali i psovali: Bozu ti majku, priznaj! Donesi! Posle toga bi izasli, a odmah zatim usla bi trojica i opet isto: ispitivanja, psovke, prijetnje, tako do ponoci. Na kraju su ostala dvojica i naredili mi da se izujem i na kolenima sjednem na stolicu sa okrenutim tabanima prema njima. Tu je bio prisutan i Rade Ilic. On me nije tukao, samo je posmatrao. Prvo su me tukli po ispruzenim dlanovima. Tukao me neki dezmekasti, pomanji policajac. Prvo se sprdao sa mnom nazivajuci me majore. Taj dezmekasti mi je naredio da ispruzim dlanove i udarao me tako snazno jedno desetak puta po njima. Posle toga je nastavio da me udara po tabanima isto puta. Ja znam, da su drugi i gore prosli. Mene su zastitile godine da ne stradam kao pojedini ali mi je i ovako dosta bilo. Posle su mi vezali lijevu ruku za hastal a desnu ostavili slobodnu kako bi mogao da pisem izjavu koju mi je donio Rade Ilic da je sastavim do ujutru. Ispisao sam tu izjavu. Dosao je Rade i pitao me: "Jesi li ispisao Bajrame?" - Jesam, ono sto sam znao. Uzeo je onu izjavu, odnio je i posle su mi je donijeli otkucanu na masini i procitali da vidim da li se slaze sa onom mojom. Izjava je bila korektno prenesena. Stigao je i Corbic i poceo da me isljeduje. Trazio je i da se iselim iz stana koji sam svojevremeno dobio od Skupstine opstine Novi Pazar, jer je moja kuca stradala od zemljotresa. Sedamnaest godina sam stanovao u njemu. Stan su mi oduzeli i naredili da se iselim iz njega 22. novembra 1994. godine. Stigla je policija i pocela da izbacuje stvari. Niko nije htio da me zastiti, ni sudije, nisu smjeli od policije. Meni su stvari bile cijelu zimu napolje, sve je istruhlo. Privremeno sam se smjestio kod sinovca. Dao mi je jednu namjestenu sobu a moje stvari i pokucanstvo je ostalo napolju. Sve je propalo tako da sam na kraju morao da ga bacim u Rasku. To je vidjelo najmanje sto svjedoka. Polse toga sam trazio stan i nasao kod Dzema na Baruthanu. Niko mi nije izlazio u susret. Tek posle tri godine Opstina mi je dala neku sobu, dole kod Bora. Napominjem, da sam se u SUP Novi Pazar javljao svaki dan na informativni razgovor skoro mjesec dana a u Osaonici kod Balta skoro godinu dana. jedne prilike kada me je saslusavao Bale, rekao mi je: "Da ce sve nas Bosnjake pobiti i poklati". Na razgovorima kod Baleta sam bio ispitivan zasto nisam u Seseljevoj partiji".

Idriz Ljajic (1935) iz Bijelih Voda

"Privodili su me cetiri puta u policijsku stanicu u selu Vucinice. Zadnji put sam bio priveden 18. decembra 1996. godine, cini mi se. Svaki put me je privodio komandir Bale. Trazio mi je da donesem oruzje. U istu stanicu sam bio privoden 1995. godine. Privodio me isti komandir ove stanice, Bale. Tada mi je trazio da donesem sta imam. Odnosilo se na oruzje. Jos dva puta me je u 1995. pozivao. Ja nisam imao sta da predam. Godine 1996. me je zvao ponovo. Dva puta. Trazio mi je pistolj kalibra 7,65. Taj isti pistolj trazio je i mom sinu, Omeru. Za vrijeme "informativnog razgovora" u stanici su se ponasalie krajnje neljudski. Vikali su na mene. Prijetili. Istjerivali me na hodnik da razmislim, a zatim ponovo pozivali. Komandir Bale mi je zadnji put rekao: "Dodi po Novoj godini, ponovo. Da ti ne saljem poziv. Ja idem na sigurno. To moras dati". Odgovorio sam mu: "Niti cu ti dat', niti imam, niti cu ti vise dolaziti. Tuzecu te za ovakvo povredivanje sto ne mogu da zivim na slobodi u svojoj zemlji, jer ja druge nemam". Ja pistolj nikad nisam ima. Niko ne moze da kaze da sam ga od njega kupio niti da mi ga je prodao. Ili da sam na javnom mjestu pucao. Ja da sam imao ne bih dozvolio sebi da za to "gvozde" da ovoliko maltretiranju. Predao bih ga. Isti dankada su mene pozvali pozvali su: Suljkovic bajrama, Suljkovic Redzepa, Gudzevic Adema".

Ramiz Ljajic (1950) iz Bijelih Voda

"Pozvali su me 14. decembra 1996. godine, cini mi se petak je bio. Nas devetorica se javilo u stanicu policije Vucinicice. Pozvao nas je komandir Bale. Trazio nam je oruzje. Meni pistolj. Kada sam mu rekao da nemam, poslao me kuci da razmislim i da mu se javim 17. decembra oko 13,30 casova. Javio sam se zakazanog dana. Ovaj razgovor je tekao mnogo mekse u odnosu na predhodni. I ovaj put mi je rekao da dodem neki drugi dan i da donesem to sto mi trazi. Ja zaista nisam imao pistolj ali on je uporno trazio da ga donesem. Isto su pozivali i ostale: Ljajic Sahina, Ljajic Ljutva, Jahovic Nazima, Kurtovic Redza, Suljkovic Feriza, Suljkovic Esmu, Suljkovic redzepa, Ljajic Muhru, Ljajic Idriza, Dedic Sefera, Sahovic Amira, Ljajic Hasanu i Ljajic Mahitu. Slali su poziv i jednom nepokretnom starcu iz sela Buca, Musiru Ljajicu, koji je tada imao 75 godina".

Selmo Daglar (1970) iz Koskova

"U ponedeljak 6. oktobra 1998. stigla je parola milicije u vezi tuce sa komsijom A.K. i trazili su da se javim u 10 casova u Stanicu milicije Vucinice. Kada sam usao u stanicu milicije komandir mi je trazio pusku i pistolj koji ja nemam. Zatim me je pitao za brata u Sarajevu: sta je bio u toku rata koji cin nosi, sta sada radi, koje bio sa njim iz Muhova, Buca i kompletne "Raske oblasti" nasta sam mu ja odgovorio da ne znam. Zatim mi je rekao da sve podatke pribavim o bratu, uzmem oruzje koje mi trazi i dedinu sablju pa da dodem u isti dan u 15 casova. Ukoliko to ne donesem sleduju me batine. Komandir stanice milicije Dragan Markovic zvani Bale mi je rekao da, ukoliko ne dodem, trazit ce me pa makar i u Saudijsku Arabiju otisao. Medutim, iako sam ja bio rekao da nemam i tim razlogom nemaju potrebe da me vise zovu, jedan rezervni policajac Jovan mi je rekao: "Nema nemas, idi donesi sto ti je receno inace vidjet ces kako ces se provesti. Posto sam rekao: "Nemam ljudi majke mi", komandir mi se razdrao: "Nije ovo crkva pa da mi se kunes. Idi i u 15 sati da si ovde sa svim tim. I tako nekoliko puta."

Hajdin Ljajic (1959) iz Buca

"Ja sam sa Sabahkom taksistom bio u dogadaju. Planirao sam ja i sinovac mi Enver Ljajic da idemo za Nemacku. Ja i moj sinovac smo nasli Sabahka i on je trebao da nas prebaci do Temisvara u Rumuniju. U toku dva tri dana, posle dogovora sa Sabahkom, posli smo u Temisvar. S obzirom na moju tesku situaciju, izgorela su mi sijena, moje maloletno dete od tri godine je to uradilo, na svu srecu niko nije povreden. Imao sam rodake koji su radili privremeno u Nemackoj i koji su bili voljni da mi pomognu, da bi izasao iz ove situacije u kojoj sam se nalazio. Rodak, nasao je Sabahka, i dao za mene novac u vrijednosti 450DM da bi me Sabahko prebacio do Temisvara. Krenuli smo iz Novog Pazara, ne secam se kojeg dana, zajedno sa navedenim licima. Kada smo stigli na granicnom prelazu u Vrsac, negde oko 22 casa, usao je carinik u "bus" kojim smo putovali i pitao nas koliko nosimo novca i gde putujemo? Svi su, osim mene, odgovorili da idu u Temisvar na soping-turu. Rekao je da budemo iskreni i da tacno navedemo koliko novca iznosimo iz zemlje i da ce se pretresom utvrditi je smo li tacno prikazali. Svi su pojedinacno govorili koliko imaju novca. Ja sam prikazao 1000 DM. Oni su nas pretresli i ustanovili da nismo tacno prikazali koliko imamo novca kod sebe. Po dvojica su odvodeni iz ,,busa" i uvodeni u prostorije carinske sluzbe. Od svih putnika, ja i moj sinovac Ljajic Enver, smo bili poslednji koji su usli. Kada sam usao, sve mi je bilo jasno. Pretresli su mene i sinovca Envera. Morali smo sve sa sebe svuci. Kod sinovca su mi odmah pronasli novac i bilo je vise nego sto je prikazao. Njemu su uzeli oko 2000DM. Meni su odmah pronasli novac, pa su mi prijetili da ce me prebiti, ako mi nadu vise od prijavljenih 1000 DM. Onda su mi trazili potvrdu iz banke za 1000 DM. Reko sam im da sam bio opterecen situacijom koja me zadesila i da nisam bio u upucen da treba da uzmem potvrdu. Posle pretresa govorili su Sadiku i Sadikovom zetu, Halilu iz Vareva, da zauzmu stav sa rukama uza zid i drzali smo od 22,30h-06,00h ujutru. Mene su drzali odstojanju od Sadika i ostalih, a Envera, Sadikovog sina, Husovic Resada, tukli u susednoj prostoriji. Cula se vriska i zapomaganje. Mene nisu mnogo maltretirali. Negde oko 24 sata, u ponoc jedan, od granicara, osisan, krupan, udario me i kako sam stojao u stavu mirno sa rukama uza zid, udario me po desnom ramenu i pito pusim li. Odgovorio sam, da. Ponudio mi je cigaretu. Ja sam se zahvalio, ali sam odbio, trazeci svoje, koje su stajale na stolu. Naredio mi je da moram samo od njega da uzmem. Uzeo sam cigaretu, a on mi je naredio da podem sa njim u drugu prostoriju. Posao sam sa njim i kad smo usli u prostoriju, onda je poceo sa pitanjima: ,,Ko je voda puta, da li smo planirali da idemo u Bosnu na ratiste?" Odgovorio sam da zbog situacije idem u Nemacku. Postavljao mi je pitanje za drustvo gde ce oni? Ja sam odgovorio samo za sebe, a da za druge to ja ne znam, niti mi je poznato. Njih je bilo trojica u toj prostoriji, a ispred njih su bili pasosi na stolu. U svaki pasos je stavljen novac koji je oduzet od nas putnika. Uzeli su pasos mog sinovca Envera i posumnjali da je fals. Isto od Sadikovog sina iz Drazevica. Mene su postavili pitanje: zasto putujem sa ljudima koji imaju neispravne putne isprave. Pitao me za Envera, da li mi je brat ili sin. Nisam smeo nista reci. Kada sam dao izjavu, ponovo sam vracen u predhodnu prostoriju. Naredio mi je da stavim ruke na leda i da se okrenem licem prema zidu, celom naslonjen na ciglu. Stajao sam u stavu rasirenih nogu, ruke na ledima, tako celu noc. Sadik i ostalo drustvo, svi smo bili u tom polozaju. Taj debeli, celavi, kako sam stajao u tom stavu me udario u potkolenicu sa strane tako da sam glavom celom okliznuo sa jedne cigle na drugu i tako da sam se povredio od cega i danas imam oziljak. U sest ujutru dosla je policija SUP-a Vrsac i priveli nas u SUP-Vrsac. U SUP-u su ponovo izvrsili pretres. Mene su pronasli u vozackoj, ispod slike 1500 DEM. Sav novac koji sam posedovao oduzet mi je 1000 DM, na granicnom prelazu, a 1500 u SUP-u-Vrsac. Posle pretresa mene i Sabahka, Sadika, Sadikovog zeta i Halila iz Vareva bacili su nas u hol ispod stepenica. Bilo je mnogo hladno, poceli su pojedinacno da nas saslusavaju. Sadik, Halil i ja izvedeni smo, onda su Sadika tukli drvenom palicom po ramenima dva puta, a Halila 1jedan put. Mene nisu. Onda su pitali Sadika: da li je on vodic puta? Sadik je pokuso da im objasni, a ovaj mu zamahnuo tako, da Sadik nije smio nista govoriti. Halila su udarili i vratili ga ispod stepenica. I Sadika poveli. Ja sam ostao, a on mi je zaprijetio da ima posebna posla sa mnom,sto nisam prikazao tacno koliko imam novca. Psovao mi je Boga i naredio da cutim. Ja sam samo cutao. Envera i Sadikovog sina su odveli kod sudije gdje je ustanovljeno da pasosi nisu bili falsifikovani, vec da su tudi". Pred pocetak fudbalske utakmice Novi Pazar-Pristina 10. oktobra 1993. pijani navijaci gostujuceg tima napali su domace navijace. Tom prilikom su dva navijaca domacih upucena u medicinski centar. Irfan Misirlic (14) poslije uboda nozem u predjelu sljepocnice takode je upucen u medicinski centar. (Napomena: Zbog incidenata i sukoba izmedu domacih navijaca i organa MUP-a nakon utakmice, dan kasnije privedeno je na desetine mladih navijaca.

K.S (1972) iz Novog Pazara

"Dana 11. oktobra 1993. negdje oko 07,30 minuta, dok sam setao Prvomajskom ulicom ispred mene su se zaustavila milicijska kola iz kojih mi je milicioner Momo, otvorivsi vrata rekao, da udem unutra. - Zbog cega - upitao sam? Nasta mi je ovaj opsovao tursku majku. Posle toga je izasao iz kola udario me dva puta po glavi, ubacio u auto, stavio mi glavu izmedu sedista i tukao me po glavi. Svo vreme dok me Momo udarao po glavi njegov kolega me udarao lisicama po ledima, sve tako do SUP-a. Stigli smo pred SUP gdje su me izbacili iz auta, triput me udarili po glavi, stavili mi lisice i uveli unutra. Kada smo usli u SUP odveli su me u sobu broj 11 u kojoj su bili: Mirkovic, Ravic i jos neka dvojica kojima ne znam imena i prezimena. Poceli su da me tuku. Momo me je dvaput udario palicom po glavi, zahtijevajuci da se prekrstim, na sta sam mu odgovorio, da ne mogu jer mi vera ne dozvoljava.-Koja vera, tursku ti majku?! Odgovorio mi je nastavljajuci da me tuce. Nekoliko trenutaka kasnije, usao je i inspektor Rosic i poceo i on da me tuce. Jedan od njih je rekao Rosicu da sam zauzeo bokserski gard pa me je zbog toga udario jos jednom. Onda me je Ravic pitao:"Koje bacio bombu na moju kucu?" Odgovorio sam mu da neznam, a on me je gadao pikslom i opsovao tursku majku. Posle toga su me poveli u celiju gde sam odmah zaspao. Nakon toga su se otvorila vrata od celije, ali ja nisam cuo. Onda me je neki Pendic udario po nogama nasta sam ja odmah ustao. Dobio sam jos nekoliko udaraca po glavi, zatim me je odgurnuo rekavsi:"Moj si vecerras ili bozji". Posle toga je zatvorio vrata i otisao".

S.R (1973) je izjavio slijedece;

"Dana 11. oktobra 1993. negde oko podne, dok sam stajao na korzou sa drustvom, prisla su mi dva policajca po imenu Avdovic Nedzad i Tosic Slavomir koji su mi rekli da podem sa njima u stanicu na informativni razgovor nasta sam pristao. Stavili su mi lisice i odveli me u stanicu. Odveli su me na sprat u sobi kod Ravica koji je bez ikakvog razloga poceo da me udara rukama i nogama po celom telu. Osim Ravica tukli su me neki Zoran, Momo, Sumski i jos neki kojima neznam imena. Psovali su sve i svasta uz pitanja: "Ko je bacio bombu Ravicu na kucu? Tukli su me po nogama, ledima, glavi istopalima. Za sve vreme dok su me tukli bile su mi lisice na rukama. Ravic me je u jednom trenutku dohvatio za kosu i udarao mojom glavom o zid. Posle toga Zoran me udario pesnicom u predelu lica tako da mi je krv posla iz usta i dok su me polivali vodom jedan od njih je rekao nemoj ga polivati neka umre. Udarali su me i palicama po ledima od kojih sam nosio modrice nekoliko dana. Pretili su me i govorili da nikom ne smem reci da su me tukli. Iz stanice sam bio pusten u 22,45 minuta".

R.I. (1975) je izjavio slijedece;

"Oko podne 11. oktobra 1993. u centru grada prisla dva policajca i nakon dobijanja potvrdnog odgovora da je imenovani bio na nedjeljnoj utakmici, bio je priveden autom u policijsku stanicu. Prilikom ulaska privedenih okupljeni policajci su pitali jesu li to ti Turci. Uveli su ga u sobu br. 11 gdje su ga tukli i uzvikivali da ovo nije ni Bosna ni Turska. Udarili su ga cizmama po nogama i pendrekom po glavi kao i pesnicama. Poslije toga su ga pitali ko ga je tukao da bi sami odgovorili: "Niko, jesi li cuo, niko". Nakon toga je bio odveden u zagusljivu celiju, gdje je zdrzan do 23,30 casova. Nisu mu dali ni vode ni hljeba kao ni svim ostalim uhapsenim. Svjedok navodi da su ga dok je bio u celiju trazili roditelji ali da ga na spisku na kojem su se nalazila privedena lica nisu pronasli".

R.E. (1976) je izjavio slijedece;

"U skolsko dvoriste upala su dva policajca i sa izvadenim pistoljima odveli ga u prostorije MUP-a. Cim je usao u zgradu poceli su da ga biju, psujuci mu tursku majku, prijeteci mu da ce ga zaklati. Tu ga je tukao neki "Divljak". Nakon toga je odveden na II sprat gdje ga je tukao neki Ravic. Poslije toga je odveden na IV sprat gdje je takode tucen. Kako navodi njega i jos dvojicu privedenih tjerali su da se krste. Jedan se od batina onesvijestio ali nisu prestali da ga tuku i dalje. Neki policajac je htio da prestane bojeci se da uhapseni ne umre ali je drugi i pored toga nastavio da ga udara. Poslije toga su vraceni na II sprat i tek potom poceli ga ispitivati. Nakon toga su ga stavili u sluzbeno auto i vozili po gradu da im pokaze ko je sve od prisutne omladine na ulicama bio na stadionu na nedjeljnoj utakmici. Opet je bio vracen u MUP i ubacen u celiju da jos nekoliko privedenih mladica. Kada je dosao sudija za prekrsaje nije smio da kaze da je tucen. Tri policajca su mu pritom psovali tursku majku, pitali sto mu ne pomogne Sulejman Ugljanin. Poslije je odveden u celiju. Iz celije su svakih deset minuta vodili po jednog mladica i vracali ih pretucene. U njegovoj celiji je ukupno bilo 26 maldica. U njoj su jedva disali. Nisu im dali ni da jedu ni da piju. Od nepodnosljive vrucine neki su legli na pod. Jedan mladic S. K. je zaspao pored vrata i nije cuo kada su usli policajci. Jedan je pitao da nije umro i udario ga nogom u glavu. Ovaj mladic je ustao i onda su policajci poceli da ga tuku. Svjedok je nakon toga odveden kod inspektora koji je odmah poceo da ga udara rukama i da mu psuje tursku majku. Drugi policajac je poceo da ga bije po tabanima natjeravsi ga da skine patike. Jedan policajac ga je drzao za glavu da ne bi vristao. Nakon toga bio je odveden u samicu". Napomena: Privedeni M. F. (1961) izjavio je da su mu nakon privodenja u SUP policajci psovali tursku majku i da su ga pritom tukli po tabanima i vikali da ce ih sve poslati u Tursku bez glava".

Ismet Islamovic (1960) iz Novog Pazara

"Dana 27. oktobra 1994. stigla je policija i trazili da se javim u novopazarski MUP. Kada sam se javio rekli su mi da su me pozvali zbog navodnog posjedovanja puske. Sef smjene mi je trazio da predam pusku. Rekao sam da nemam a on je poceo da me tuce po glavi, bubrezima, srcu, rukama i tabanima. Zbog jakog udara palicom u predjelu srca "osjetio" sam mrak na ocima, malaksalost i nesvjesticu. Drzali su me vezanog cijelu noc. Sledeceg dana su me ponovo tukli. Trazili su da predam 1.000 metaka, dva pistolja i jednu pusku kao i da se svaki drugi dan javlja u MUP. Trazili su mi i pasos, ali ga nijesu uzeli".

Husno Bihorac iz Novog Pazara

"Dana 18. septembra 1995. godine, nalazio sam se na svom radnom mjestu u fabrici Abdurahman Manjo Corovic" u Novom Pazaru. Oko 9 u mojoj kancelariji su dosli radnici Drzavne bezbjednosti iz Novog Pazara: Koco Rakonjac i Geric Bratislav i rekli mi: dosli smo da te hapsimo. Kada sam im zatrazio nalog za hapsenje ova lica su mi stavila lisice na ruke i oborili me na pod a nakon toga su me odveli na ispitivanje u prostorije Drzavne bezbednosti u Novi Pazar. U ovim prostorijama su me ispitivali Vlado Corbic, Bratislav Geric i Rade Ilic. Ispitivanje je trajalo do 15 sati. Prilikom ispitivanja pripadnik DB Rade Ilic me je nekoliko puta osamario i nekoliko puta me gurnuo prema zidu tako da sam tom prilikom udario glavom o zid. U tom trenutku sam imao lisice na rukama i nalazio sam se u bezpomocnom stanju tako da se nisam mogao zastititi da ne udarim o zid. Ilic je trazio od mene da priznam da posjedujem oruzje i to pusku snajper i da priznam da sam vrsio sabotaze u fabrici nemenskih proizvoda u Novom Pazaru gde sam radio. Nakon ovog ispitivanja i fizickog maltretiranja, odveden sam u Rasku. Po dolasku u Rasku, u jednu meni nepoznatu zgradu, na prvom spratu, Rakonjac i Ilic su me poceli udarati palicama po tabanima. Udarali su me u nekoliko navrata od 10-15 puta, a u pauzama su mi polijevali tabane sa hladnom vodom. Za vrijeme batinjanja su bili prisuti Vlade Corbic i Bratisalav Geric i jos jedan meni nepoznat. U ovoj zgrade sam proveo oko sat vremena a nakon toga su me odveli u kraljevacki MUP. Na putu za Kraljevo, Koco Rakonjac mi je prijetio da ce me odvesti u Zvornik na razmenu za zarobljene Srbe. Kada smo stigli u zgradu policije u Kraljevu, odmah sam svezan lisicama za radijator, a posle toga za ormar. Dok sam bio vezan za radijator, jasno sam cuo prijetnje: da ce doci "Ljube" i da ce me razbiti. S obzirom na predhodno maltretiranje koje sam predhodno dozivio, u tom momentu sam zaista osjecao veliki strah. Nakon dvadeset minuta usao je Ljube sa jos dvojicom nepoznatih. Najprije me lice zvano "Ljube", udarilo punom sakom u predjelu lica, a posle mi je naredio da dignem noge na sto sa tabanima okrenutim prema njemu i onda su me poceli udarati palicama po tabanima, on i ona dvojica nepoznatih. Udarali su me sve dotle dok mi noge ne bi pale na pod, usljed toga sto nisam mogao izdrzati takav polozaj nogu uz udaranje po tabanima, a nakon toga su me tukli palicom po natkoljenicnom dijelu. Ovo udaranje sa palicama se ponavljalo u vise navrata, a u pauzama su me ispitivali vezano za rad SDA i to: ko radi u Stranci, sta radi, zatim ko iz SUP-a radi za ovu Stranku i sta ja radim u Stranci? Nakon ovih ispitivanja ponovo su me stavljali da sjednem koljenima na stolicu, sa vezanim rukama na ledima i tabanima okrenutim prema njima a onda bi me ponovo tukli palicama po tabanima. Negdje oko 22 casa, usli su Geric, Ilic i Rakonjac i onda su me sva sestorica udarali rukama, nogama i palicama. Ova lica su me udarala po cijelom tijelu. Nekoliko puta su me usljed udaraca oborili na pod i odmah podizali kako bi mogli i dalje da nastave da me tuku. Nakon toga su mi oslobodili jednu ruku i nastavili da me tucu. kada sam pokusao da se zastitim lice i glavu slobodnom rukom, Ilic me je uhvatio ruku na kojoj su bile lisice i vukao je tako da nisam mogao drugom rukom zakloniti ovaj dio tijela. Nakon toga su svi izasli iz prostorije a usao je jedan od one dvojice nepoznatih i poceo mi postavljati ista pitanja koja su mi predhodno postavljali. Posle toga, negdje oko 00,30 iza ponoci, Geric, Ilic i Rakonjac su me krenuli za Novi Pazar. U Pazar smo stigli oko 2 sata posle ponoci. Vozili su me automobilom "jigo", bijele boje, kraljevacke registracije. Usljed sile koju su prema meni upotrebili pripadnici MUP-a, pretrpio sam sljedece povrede: rascep desne bubne opne, krvni podlivi na ledima, zadnjici, kao i krve podlive na dlanovima obe sake, oguljotine i podlive u predjelu rucnog zgloba. Ove povrede su okvalifikovane kao: jedna teska i vise laksih povreda. Pripadnici MUP-a su upotrebili silu kako bo od mene iznudili iskaz koji bi eventualno teretio kako mene tako i druga lica. Pored toga sa me ponizavali i vrijedali".

Sefko Salkovic (1980) iz Novog Pazara

"Bio je 23. novembar 1996. godine. Petak. Vrijeme skolskog odmora izmedu petog i sestog casa. Ja sam stajao u holu, ispred ucionice gdje smo trebali imati sesti cas. Prof. Safeta Zekic stajala je u holu, preko puta mene. Grupa ucenika je iznijela tasnu Ravic Branislava, ucenika II-8 iz mog odeljenja, smjer elektromehanicarski za masine i opremu. Oni su poceli, saleci se, da se dobacuju sa tasnom. Oni su tada napravili krug i u njemu se dobacivali. Neko od ucenika je bacio tasnu u mom pravcu; umalo da me udari u glavu, ja sam je uhvatio i odbacio u pravcu odakle je dosla, ne znajuci cija je. To je primjetila i profesorica Zekic i insistirala da svi udemo u ucionicu. Poceo je cas. Profesorica je prozvala Skrijelj Envera i Hadzic Resada da ustanu. Pitala ih je zasto su se dobacivali sa tasnom druga iz odeljenja. Skrijelj je odgovorio da se on nije dobacivao ali ona mu je ponovo potvrdila da ga je vidjela u grupi ucenika kada je iznio tasnu. Profesorica ih je zapisala u dnevnik u rubrici gdje se pisu opomene za kaznu. Pitala je Ravic Branislava da joj potvrdi ko se sve jos dobacivao sa njegovom tasnom. On joj je potvrdio samo za ovu dvojicu Skrijelja i Hadzica. Profesorica je naknadno prozvala i mene rijecima: "Ustani i ti Salkovicu". Ja sam ustao. -"I ti si bio. Vidjela sam te kad si bacio tasnu". Vjerovatno je vidjela u trenutku kad sam odbacio tasnu koju su mi bacili u pravcu glave pa sam je odbacio, bojeci se da me ne povredi. Jedino na osnovu toga je mogla da posumnja na mene. Obratio sam se Ravicu rijecima: "Ravicu, jesam li ti ja bac'o tasnu?" On je prvo odgovorio da nisam, a posto je profesorica uporno tvrdila da jesam, onda je i on potvrdio. Zapisala je i mene za kaznu. Nakon prozivke pocela je sa predavanjem. Kada se zavrsio sesti cas izasli smo svi zajedno. U isto vrijeme zavrsili su casove svi ucenici KV-ea, a nakon pet minuta i ucenici Gimnazije, Tekstilno-kozarske skole i Osnovne skole 25. maj. Bilo je mnogo ucenika. Mozda hiljadu. Na vrhu ulice na ulazu Gimnazije, kod tezge za pomfrit bila je velika guzva. Ucenika. Ja sam isao uporedo sa Ravicem, drugom iz mog odeljenja. Obratio sam mu se rijecima: "Evo, vidis Ravicu, profesorica nas zapisa za kaznu". Dok sam se ja okrenuo ka njemu i razgovarao neko iz guzve, iza mojih leda, ga je udario boksom ispod oka, neznam s koje strane. Cini mi se da sam se samo malo pomjerio mozda bi udario i mene. On se zadrzao na mjesto gdje je primio udarac govoreci: "udari me neko". Pogledao sam ali se u tom trenutku nista nije primjecivalo. Nije bilo ni crvenila. Mozda mu je kasnije nateklo i pomodrelo. Ne znam... Poslije toga smo se razisli i otisli kuci. Vikend sam proveo u kuci, normalno ne sluteci sta ce sve proizici iz toga. U ponedeljak, 25.11. za vrijeme prakse prisao sam Ravicu da ga pitam kako je, ali on nije htio da razgovara. Bio je ljut i ponasao se divlje kao da smo ga mi ubili. Negdje oko 9,30 casova za vrijeme odmora izasli smo na dorucak u cevabdzinicu "MBA". Bilo je mnogo ucenika pa zbog toga nisam stigao na vrijeme da kupim dorucak. Kasnio sam dva-tri minuta na cas. Pred pocetak casa kako su mi drugovi pricali kasnije, u holu barake gdje odrzavamo praksu iskupili su se ucenici i zatekli Ravicevog oca u hodniku a napolju su ga cekali policajci u autu. To su bili Ravicevi rodaci koji rade u SUP-u. Ja sam u trenutku dolaska u baraku vidio napolju policijski auto kako nekog ceka a zatim sam cuo, priblizavajuci se ucionici, viku i prijetnju ucenicima. Cuo sam da se pominje i moje ime i da mi se prijeti. To je bio Ravicev otac. Preko puta nase ucionice odrzavao je cas nas razredni. Razmisljao sam da li da mu se obratim, pa sam pomislio mozda je nezgodno da prekidam cas, bolje je da se obratim svojim roditeljima. Otrcao sam kuci. Zvao sam ispod zgrade. Mama se tek vratila od ljekara pa je otisla da kupi hljeb u obliznjoj radnji. Ni sestra u tom trenutku nije bila u stanu. Isla je uz stepenice. Potrcao sam i ja uz stepenice. U trenutku kada sam stigao do stana sestra je otkljucavala vrata i ulazila u stan. Pitao sam je brzo, "drezgovito": gdje je mama? Cinilo mi se da trci neko za mnom. Sestra mi je odgovorila da je mama u radnji. Otrcao sam do nje. Ispricao sam joj na brzinu sta se desilo sa drugom Ravicem, prijetnjama njegovog oca u skoli i policiji koja ceka ispred barake. S obzirom da je Ravicev otac prijetio i meni, izmedu ostalih ucenika, da je vikao da ce nas dici u vazduh, gdje je taj Salkovic, nisam smio bez roditelja da idem. Rekao sam majci da dode brzo za mnom u skolu i da je trazi razredni hitno. Ja sam otisao ispred nje. Nisam mogao da je cekam. U meduvremenu, kada sam stigao u skolu, Ravicev otac je s policijom otisao u susjednu zgradu, kod direktora. Usao sam u baraku gdje se odrzavala praksa. Kada sam usao u ucionici Hadzic, Skrijelj i jos nekoliko ucenika pisali su, na zahtjev direktora, neke izjave. Rekli su mi da me trazi Ravicev otac sa policijom. Profesor Omer Salihovic mi je rekao da se obratim razrednom starjesini, profesoru Rifatu Mahmutovicu. Razredni mi je rekao da se obratim direktoru jer su me optuzili da sam ja organizovao nekog da udari Ravica. Pitao sam razrednog kako sam ja mogao da dovedem nekoga, kada smo zajedno sa Ravicem izasli sa sestog casa. Razredni mi je odgovorio da dokazem da nisam a da ce u meduvremenu sazvati sjednicu Vijeca da me iskljuce iz skole, jer svaku tucu kaznjavaju iskljucenjem iz skole. Pa zasto mene kad ga nisam udario? - pitao sam. -Ne znam ja, javi se direkttttoru, odgovorio mi je. U meduvremenu majka mi je bila kod direktora ne znajuci da sam u isto vrijeme bio kod razrednog. S obzirom da su u to vrijeme privedeni u SUP Hadzic i Skrijelj majka se uputila tamo misleci da sam i ja sa njima. Nakon razgovora sa razrednim otisao sam kod direktora. Obrazlozio sam sve sto mi je rekao razredni starjesina. Direktor me je obavjestio da je policija odvela Skrijelja i Hadzica u SUP a posto je smo zavrsili praksu rekao mi je da idem kuci i cekam policiju da ce verovatno doci da me privedu. Odgovorio sam da ja nisam kriv i da se ne bojim policije ali cu otici kuci. Pri povratku kuci prolazeci pored SUP-a vidio sam sestru, uplakanu, kako stoji ispred te zgrade. Pitao sam je sta ce tu. Odgovorila mi je da je mama ovdje jer je pomislila da sam i ja u SUP-u, posto me nije bilo u skoli u vremenu kad je ona bila kod direktora. Tada joj je direktor rekao: "Idi u SUP verovatno je i on tamo." Znajuci da nisam kriv usao sam u zgradu SUP-a, da se javim majci. Unutra, u prizemlju zgrade su bili Hadzicev i Skrijeljev otac i moja majka. Pored vrati na klupi sjedio je i Ravicev otac. Jedan covjek u civilu sjeo je do njega i upitao ga, kako ti je sad dijete (posto je Branislav mnogo ranije imao neke operacije od glave jos kad je bio mali od sedam godina. Tako kazu da je imao udes). Ravic mu odgovori: "Dobro je, evo ga. Ali vidis sta su mu uradili? Koji? -pita ga. Ovi, mamicu im njihovu! Okrenu se ka meni gledajuci me preko i dodade preteci: "Rodice mecku ili ce reci ko je". Moja majka se okrenula k njemu obracajuci mu se rijecima: "Aman, zbog tasne ta svada, evo dovde da dode. Hvala Bogu sto njemu nije nista bilo". Ponovo se okrenuo k meni i rekao mi: "Rodices mecku i nema sutiranja, i bice kao nekad sto je bilo". Bilo mi je neprijatno prvo zbog toga sto sam po prvi put usao u SUP. Izgubljeno sam se ponasao a jos vise su mi bile neprijatne njihove bezrazlozne psovke i prijetnje. U tom trenutku je izasao na hodnik Semso policajac i vikao: "Gde je taj Salkovic? Jos niste uspeli da ga nadete? Ubica jedan!" Ja sam se okrenuo i pogledao ga zacudeno. Obratio mi se strogo. "Sto me gledas?" -Pa ja sam taj Salkovic, odgovorio sam mu. Zapovijedio mi je prijeteci, hajde ulazi ovamo. Usao sam sa majkom zajedno u prostoriju koja se nalazila u prizemlju zgrade. Imao je takav odnos prema meni kao da sam pocinio neko veliko krivicno djelo. Obracao mi se cijelo vrijeme ljutito i osorno. Zapovijedio je mojoj majci da sjedne. A meni je rekao: "Ti stoj uz tu katedru i pristojno se ponasaj. Znas gde si? Spusti ruke dole! Znas sta si ti uradio? Ti si moj i Bozji." Mojoj majci se drao sto nema kod sebe isprave. Ona nije znala da ce iz skole morati u SUP da ide pa ih zato nije ni ponijela. Ljutio se i zato sto nije bio niko kuci kada su dolazili da me traze. Majka je u to vrijeme bila kod ljekara. Kada se vratila otisla je u radnju, a ja sam u meduvremenu dosao da je zovem da pode hitno u skolu. Ona nije imala vremena da misli jos na isprave. Pitao je majku da li zna kakvo joj je dijete: "Znas sta je uradilo? Ono ti je ubilo Ravicevo dijete", potom je majku isterao napolje. Ja sam ostao sa njim i jos trojicom policajaca. Nakostresio mi se i krenuo zamahujuci rukama, vicuci: "Stani mirno! Nas je ovde cetvorica, udavicemo te kao misa. Sad cu da ti glavu nabijem u fioku (i jos nesto sto ne mogu da se izrazim), i da te gazim i bijem ovom gumom dok ne crknes". U tom trenutku, dok se on meni drao, moj otac se pojavio otvarajuci vrata. Njega je u meduvremenu zvao telefonom Semso policajac obracajuci mu se: "Gdje si ti ubico, znas li gde si spremio dijete, znate li da ste ubili Ravicevo dijete. Javi se direktoru skole". Otac je otisao u skolu kod direktora gdje je obavijesten da od toga nema nista i odatle je upucen u SUP. Mom ocu je bilo prvi put da zbog ovakvih stvari ude u SUP. U trenutku kad je otvorio vrata, Semso mu se obratio: "Gde si ubico? Ubice. Znas gde si poslao dijete?" Otac mu odgovori: "Vi ste meni rekli da je moje dijete ubolo nozem , pa da je ubijeno dijete radnika SUP-a. Nazvali ste me i ubicom. Za mene je to velika uvreda". Semso mu je vikao: "Tisina! Ko ti je to rekao?" Pa ti si mi rekao, odgovorio mu je moj otac. Nastavili su, u prisustvu mog oca, sa prijetnjama i optuzbama da sam ja udario boksom Branislava, psovao mi sestru i majku, te da sam bio isteran sa sestog casa sto nije istina. Da sam bio na casu mogu potvrditi i profesori. Drzali su me pod strahom i prijetnjama ukupno tri i po sata. Na kraju mi je rekao: "Sad cu da te posaljem gore na sprat gde su ubice. Sve ces ti priznat gore i sto jeste i sto nije. Rodices ti mecku ako treba." Izasli smo na hodnik. Otac je ostavio licnu kartu na prijemnom. Semso se okrenuo mojoj majci i sestri vicuci na njih: "Sta cete ovde? Izlazite!". Nama je rekao da idemo na sprat. Gore na spratu u prostoriji u kojoj sam usao sjedio je na prozoru jedan policajac obrijan do glave i Slavo Ravic, radnik MUP-a. Obrijani policajac, kad me je ugledao, skocio je kako je sjedio, sa prozora i zaletio se ka meni pa kad je ugledao mog oca ustuknuo je. Ravic se okrenuo ocu i rekao mu: "Znas Eteme, ne mogu sto te znam (zna ga sa portirnice kada ide u obilazak firmi) inace sad bih vas obojicu digao u vazduh." U to se pojavio Dabetic, on je neki komandir ili ima neki visi cin, ne znam ni sta li je. Dabetic je rekao Ravicu: "Pusti ih Slavo, oni su upuceni kod mene". Semso mi je prethodno dao laznu sliku o spratu kako gore lome, ubijaju, da ce mi slomiti kicmu, da ce me razbiti k'o jaje, te da cu vidjeti sta su dva svijeta. Medutim, Dabetic je veoma korektno i uljudno postupio prema meni. Saslusao je Branislava Ravica i mene. Branislav je potvrdio da ga ja nisam udario ali da mozda znam ko je. Prvo je rekao da je to bio plav decko, pa crn, da je mali, onda veliki. Dabetic ga je pitao da li smo bili zajedno na sestom casu. On je potvrdio. Pa kako je mogao da ti dovede nekog kad se to desilo odmah nakon sestog casa a on nije napustao cas, upitao ga je Dabetic. Dabetic je meni i Branislavu rekao da izademo i sacekamo na hodniku. Unutra su ostali nasi roditelji. Dok smo cekali u hodniku Branislav je u meduvremenu doveo obrijanog policajca i pokazujuci na mene rekao mu: "To je taj decko". Celavi policajac je poceo da mi prijeti: "Znas li ti da mi je Branislav burazer. Treba vi da znate koga ste dirnuli. Dirnuli ste Ravica. Ja cu se premaskirati pa cu vas pobiti. Cekacu vas i ispred skole i kod kuce. Jednostavno ovde cu vas sad pobiti!" U tom trenutku otvorila su se vrata i Dabetic nas je ponovo pozvao unutra. Mi smo usli. Dabetic je pitao Branisavljeovog oca, u mom prisustvu, da se pomirimo. On je odbio odgovorivsi: "Nema mirenja. Ja cu s njima rat!" Ja sam se tresao. Ruke su mi se tresle. Noge su mi drhtale. Gubio sam tlo pod nogama. Nisam imao snage da stojim. Dabetic mi se obratio rijecima: "Idite vi sad kuci, smiri se malo. Cekaj sudski poziv i pokusaj ako ikako mozes da se setis ko je udario Branislava". Krenuli smo kuci. Na izlazu iz zgrade Branislavljev otac je povukao mog oca za rukav i povikao: "Gde cete vi ubice? Vi ne treba da idete kuci!". Moj otac mu je mirnim tonom odgovorio: "Nama je Dabetic rekao da idemo kuci. Stigli smo kuci. Nakon cetrdeset i pet minuta zvonio je neko. Moj otac je otvorio. Pred vratima je ponovo stajao Semso sa jos jednim policajcem. Prijetio je mom ocu: "Ubice pobegli ste iz SUP-a. Hajde, ponovo polazite sa mnom!" Nije mi cak dozvolio ni da obucem perjanu jaknu. Ja ga ipak nisam poslusao vec sam obukao jaknu. Moj otac nije stigao ni sako da obuce. Nisu mu dozvolili. U hodniku SUP-a je bilo mnogo hladno. Grijanje nije radilo. Ulazna vrata nisu dali da zatvorimo. Cekajuci u hodniku otac se obratio Semsu policajcu: "Dobro sta treba ovo da znaci! Nas je pustio komandir Dabetic". - Lazes, odgovorio je Semso. U tom trenutku je silazio niza stepenice komandir Dabetic. Pogledao nas je zacudeno. Otac ga je zamolio da potvrdi da nas je pustio. Odgovorio je da nas je pustio mada je trenutno doslo do nesporazuma. Trazili su sudiju. Sudija nije htio da dode. Dugo smo ostali cekajuci na hladnom hodniku. U meduvremenu moja mlada sestra je donijela ocu jaknu. Cekali smo skoro pet sati ja, moj otac i roditelji Hadzica, Skrijelja i Ravica. Otac mi je inace onako bolestan ima i gangrenozno stanje jednog stopala, zakrecenje krvnih sudova i srcane tegobe. Tek navece oko 20 casova Semso nam je rekao da idemo kuci jer sudija navodno nije htio danas da nas saslusa i da dodemo ujutru u 08 casova 26. novembra. Da se javimo prvo u SUP, pa da idemo u Sud. Sutradan smo se javili u SUP odakle su nas policijskim autom sproveli u Sud. U sudnici smo saslusani. Prvo je saslusan Skrijelj Enver. Enver je tvrdio pred sudijom da je navodno cuo od drugova kako sam ja udario Branislava sto je Branislav demantovao potvrdivsi sudiji da ga ja prstom nisam takao. Ja sam u prisustvu sudije pitao Envera od kojih je to drugova cuo. Nije mogao da odgovori pravdajuci se da je to usput cuo i da ne zna od koga. Hadzic je ispricao sudiji da u to vrijeme nije bio tu ni on ni Skrijelj jer su obojica isli da uzmu neku jaknu. Sudija nam je rekao da smo svi slobodni i da mozemo da idemo kuci. Otac i ja smo se pozalili sudiji na prijetnje Branislavljevog oca i ostalih njegovih rodaka koji rade u SUP-u. Rekli smo i to da mi je Ravicev otac zaprijetio da ce me obloziti dinamitom i dici u vazduh. Sudija nas je uputio na nacelnika SUP-a, Mirka Rakonjca. Uputili smo se u SUP. Posto je nacelnik bio zauzet uputili su nas na nekog Krsmanovica ne znam kakvu funkciju ima ali su nas na njega uputili. Dali smo izjavu on je ukucao i obecao da nas niko vise nece dirati i uznemiravati. Medutim, u subotu 7. decembra oko 10 casova ujutru, kada sam izasao iz kupatila u sobi oba roditelja su mi plakala. Pitao sam ih sta im je. Oni su mi odgovorili: "Sine, dosli su ponovo da te uzmu". Policajcima smo obecali da cemo ja i otac sami doci. Ponovo je bio Semso policajac. Poceo sam da se tresem. Morao sam da popijem tablete za smirenje. Ranije nikad to nisam cinio niti sam imao probleme ovakve prirode, niti sam ranije ikad uzimao tablete za smirenje. Ovo mi je prvi put. A sada mi ni tablete vise ne pomazu. Ne mogu da se smirim. Od 25. novembra od kako su me privodili imam neopisive strahove. Strah me je da se krecem. Ne mogu ni da spavam. Stalno mi je policija pred ocima. Postao sam nervozan i agresivan. Da nastavim, popio sam tabletu kao sto rekoh i otisao sa ocem u SUP. Prijavili smo se. Dok smo cekali u hodniku naisao je nacelnik SUP-a, Mirko Rakonjac. Kaze da je dosao u obilazak SUP-a. Moj otac mu se obratio i ispricao sve sta nam se desava, za traume i sve ostalo sto prezivljavamo u SUP-u. Nacelnik nam je obecao da ce razgovarati sa visim inspektorom, Goranom Simonovicem. Posto je Branislavljev otac izvadio ljekarsko uvjerenje da se radi o tezim tjelesnim njegovog sina, i da je navodno bio 13 dana na bolnickom lijecenju, a u stvari samo je sedam dana bio otsutan iz skole. Svaki put kad sam bio privoden u SUP bio je i Branislav prisutan pa mi nije jasno o kakvom se zapravo bolnickom lijecenju radi. Nekoliko minuta nakon razgovora sa nacelnikom MUP-a pozvan sam kod inspektora Simonovica u br. 25. Inspektor Simonovic mi se predstavio: "Ja sam inspektor za ubistva, silovanja i ostala seksualna zlostavljanja. Sedi na taj stolici, imas cast da sedis gde sede sve ubice, kao sto su Macak i ostali u zatvoru." Sjeo sam. Bilo mi je jako tesko. sve mi se okrenulo jos kad mi je rekao zasto je inspektor, da ne govorim o ostalom. Procitao mi je Ravicevu izjavu. Ova izjava se uopste nije poklapala sa predhodnim izjavama koje su date kod Semsa, Dabetica i sudije. Rekao sam da izjava nije u redu i da se ne poklapa sa predhodnim izjavama. U novoj izjavi je iznijeto da sam u bjekstvu, sto nije tacno, da mu je Skrijelj rekao da sam ja doveo nekog da se tuce sa Branislavom, da sam bacao tasnu i ostalo. Procitao mi je i neki pravilnik o tezoj tjelesnoj povredi po kome se za povredu ovakve vrste ide u zatvor od sest mjeseci do pet godina. Uzeo je neku listu na kojoj je pisalo Opstinski zatvor velikim, crnim, stampanim slovima i rekao mi da ce da mi odrediti pritvor od tri dana zatvora. Ja sam odgovorio da ja ne mogu ici u zatvor ni tri dana, ni sest mjeseci a niti pet godina jer ja nisam nikog udario a kamoli nanio tezu tjelesnu povredu. Rekao mi je da ce me poslati tri dana sa ubicama da vidi kako cu se nositi sa njima gore u istoj zatvorskoj sobi. Onda mi je rekao da izadem da se ohladim malo, u hodnik. Izasao sam. Pozvao me je nakon pola sata da ponovo udem. Ocu mi je pozlilo. I meni je bilo tesko. Otac ih je molio da ga prebace do zdravstvene ustanove jer mu je tesko. Inspektor Simonovic je samo cutao. Otvorio je fioku i izvadio kraci, crni pendrek, koji je ranije policija koristila, i rekao mi: "Ako mi sad padne mrak, na ove moje, crne oci ima da te oborim tu i da te bijem ko konja". Ja sam ga molio da me pazljivo saslusa. Poceo je da unosi moju izjavu u svesku gde su bile i izjave Skrijelja, Hadzica i Ravica. Kada me je saslusao zakljucio je da sam nevin. Poceo je korektnije da se ponasa prema meni i mom ocu. Meni je rekao da ponovo izadem u hodnik a otac je ostao, sjedeci na stolici, jer mu je bilo tesko. Nakon pet-sest minuta inspektor Simonovic je ponovo izasao na hodnik i pogledao me. Ja sam se cijelo vrijeme na hodniku plakao i drhtao. Bilo mi je jako tesko. Ruke su mi se tresle nenormalno. Nisam mogao da se smirim. Poceli su da se koce pojedini dijelovi tijela. Kada je inspektor vidio u kakvom sam stanju poceo je da me tesi. Zapoceo je jedan drugaciji razgovor. Pitao me da se nisam s nekim u odeljenju svadao, pa da mi je neko nemjerno podmetnuo sve ovo. Ponovo me uveo u kancelariju. Tamo su bili komandir Dabetic i moj otac. Inspektor Simonovic nam je rekao da idemo kucu i tutnuo mi broj telefona u dzep i rekao mi da ako nesto slucajno saznam da mu javim. Ja sam se veoma lose osjecao. Jedva sam dosao od SUP-a do kuce, iako mi stanujemo blizu. Bio sam u teskom psihofizickom stanju. Isto sam se tako osjecao i sutradan. Popio sam "bensadin" od pet miligrama. Malo sam se smirio. U ponedjeljak 9.12. otisao sam u skolu. Imao sam praksu. Direktor je nekog poslao po dnevnik kod profesora Hrana Kostica posto su stigli radnici SUP-a da provjere da li sam bio prisutan na sestom casu 23.11. kada se desio incident sa Ravicem. Poslije provjere ponovo je vracen dnevnik. Meni nista nisu odgovorili. U utorak 10.12.96. godine, negdje oko 07 casova imali smo cas fizickog. Ja sam bio dezurni pa sam morao da ostanem u svlacioni da cuvam stvari. U svlacioni mi je Skrijelj rekao da je ponovo privoden i da je navodno cuo da je Ravica udario neko od mojih drugova i da sam ja kriv. Zaprijetio mi je da ce to sto je cuo reci u SUP ako ga ponovo budu privodili. Sjecao sam se svih prizora koje sam prezivio. Te slike su neprekidno bile pred mojim ocima. Znao sam sta me ceka ako me ponovo budu pozvali. Sve vise me obuzimala malaksalost. Zapadao sam sve vise u jedno tesko stanje. Vec na trecem casu dobio sam bolove u zelucu, od muke. Dobio sam vrtoglavicu, pracenu jakom glavoboljom. Za vrijeme odmora nisam mogao na nogama da stojim. Nadao sam se da ce mi izlazak na vazduh donijeti olaksanje. Prevario sam se. Nista mi nije bilo bolje. Cetvrti cas smo imali kod razrednog. Poceo sam da se gubim. Smucilo mi se. Povracao sam. Razredni je rekao da idem kuci. Nisam smio da izostajem. Ne znam kako bi to shvatili s obzirom da sam zapisan 23.novembra za kaznu za iskljucenje i da ne smijem da izostajem. Tada je moj razredni izjavio da je cuo od nekih ucenika da sam ja udario boksom Ravica i on me je predlozio za kaznu ne saslusavsi me. Isti dan sam bio suspendovan pa sam ulozio zalbu da ovaj slucaj razmatra Odbor skole. Vratili su me ponovo do razmatranja zalbe. Zbog toga bez obzira sto mi je bilo lose nisam smio ici kuci vec sam se umio i nastavio ponovo cas. I peti cas sam nekako izdrzao sa glavoboljom, povracenjem, malaksaloscu i vrtoglavicom. Meni nista nije bilo bolje ni na sestom casu. Kada se zavrsio sesti cas jedva sam dosao do kuce. Isao sam jako sporo. Zavodio sam se usput. Cak je i moja majka, primjetila dok me je cekala na terasi zabrinuta za mene, neznajuci sta se desilo jer sam kasnio. Osjecao sam veliku tegobu i malaksalost. Ispred zgrade u kojoj stanujem izasla je majka da me sretne. Pomogla mi je da izadem uz stepenice. Pozurila je da mi doda casu vode. Nije uspjela. Ja sam pao u komu. Bio sam u besvjesnom stanju. Nisam znao vise nista sta se desava. Sta je dalje bilo mogu vam reci samo ono sto su meni roditelji pricali. Njegova majka kroz plac dodaje: "Pao je kao svijeca. Bez svijesti. Izlazila mu je pjena na usta. Vrisnula sam: -Kuku, umrije mi Sefko! Komsiluk se sviko. Polivali smo ga, vodom, nista nije pomoglo. Muz je zvao hitnu pomoc vise puta. Odgovorili su nam da ne mogu doci prije pola sata. Auto hitne pomoci, je kazu, otisao za gorivo. Gledala sam bespomocno u sina misleci da je gotov. Neko od prisutnih je zvao policiju, da ona intervenise da dode hitana pomoc. Stigla je policija. Oni su pozvali hitnu pomoc. Na njihov poziv odmah su stigli. Meni su dali injekcije za smirenje. Sefko je i dalje bio u komi. Dali su mu injekciju. Nakon cetiri-pet minuta poceo je da dolazi k sebi. Kad je otvorio oci ugledao je policiju i ponovo je zapao u besvjesno stanje. Ljekari hitne sluzbe su ga odvezli do doktora Meda Nuhovica, neuropsihijatra. Dijagnoza je bila da je Sefko od prevelikog stresa i straha od policije dobio nervni slom i epilepticne napade, da mora sedam dana da miruje, da je pozeljno bolnicko lijecenje u Kraljevu. Mi ne smijemo da ga damo dalje na lijecenje".