Opstina Tutin

Holic Sefik iz Leskove

"Dana 18. oktobra 1993. dosao je Zeljko Obradovic, ispitivao je mog oca Aliju i naredio mu da se javi u prostorije Drzavne bezbjednosti u Tutinu. Moj otac se javio 20. oktobra 1993. gdje mu je Zeljko Obradovic govorio da napusti Stranku demokratske akcije i da pocne da radi protiv svog naroda. Moj otac to nije prihvatio, a Zeljko je poceo da ga provocira na razne nacine, govoreci: da je ovo srpska zemlja i da ovdje nije mesto Bosnjacima. Taj razgovor je potrajao cak 4,5 sahata. Onda ga Zeljko oslobada i zakazuje novi "sastanak", naravno bez pismenog poziva, da se javi u ponedeljak 23. oktobra 1993. godine. Moj otac je to ispostovao, dolazi i javlja se. Zeljko ga sa jos jednim kolegom uzima i odvodi u Novi Pazar, gdje pocinju sa mucenjem i maltretiranjem, cak i sa primoravanjem, da Alija optuzi Sulejmana Ugljanina i Semsudina Kucevica kako su mu dali oruzje da podijeli narodu, ali on nije htio da prihvati da kaze neistinu. Onda su ga vezali za radijator i postavili u klececi stav, na stolicu, i poceli da ga tuku. Tukli su ga po tabanima i po ledima. Moj otac nije pustao nijedan jauk, a jedan od njih je poceo da psuje tursku majku i govorio: ako te ne mozemo naterati da kazes da si oruzje dobio od Sulja i Semsudina, naterat cemo te makar da kukas. Kada ga je jedan od njih udario nogom u pleksus, otac je tog trena ostao onesvijescen. Tako onesvescen nije znao sta su od njega dalje radili. Ne zna koliko je o tog vremena proslo kada se osvestio. Ponovo su mu govorili da kaze ono sto njima odgovara. Opet moj otac nije hteo da se posluzi ne istinom, a oni pocinju sa jos vecim mucenjima koja se gotovo bez prestanka trajala od 23. oktobra 1993. (11 sahata) do 24. oktobra 1993. (24 sata i 10 min.). Nakon ovoga su ga oslobodili sa obavezom da im se ponovo javi 27. oktobra 1993. godine, rekavsi mu da je to samo odmor. Moj otac se javio navedenog dana kod Zeljka Obradovica. Zeljko pocinje sa maltretiranjem i nareduje mu da ne sme da drzi sliku Sulejmana Ugljenina u kuci. Zakazao mu je ponovo privodenje u prostorije DB u Novom Pazaru. Znajuci da ce opet biti mucen i maltretiran, moj otac se odlucio da napusti rodno mjesto i porodicu i sav imetak. Sve ovo mi je otac ispricao prije nego sto je otisao u inostransvo, gdje ce se leciti od zadobijenih povreda koje su nastale od maltretiranja i batina od strane milicije".

Fildzuza Holic, supruga Alije

"Moj muz je 1995. bio u Novom Pazaru i Tutinu, po policijskih stanica i prostorijama DB-a. Posto su mu zakazali za dva dana da se javi, tako prebijen iskoristio ja ta dva slobodna dana i pribegao u Tursku. Tamo je boravio oko 10 mjeseci i imao operaciju ociju. Dosao je sa zavojem na oku. Nakon jednog dana, jos se nije odmorio, izvrsena je opsada kuce. Na sve strane kuce bili su naoruzani policajci sa automstskim puskama. Na kapiji dvorista usao je cuveni Dragan Paunovic. Posto je, usao bez pozdrava, trazio je mog muza Aliju i odmah je poceo s trazenjem oruzja. Moj muz mu je rekao da nema, a za to je platio batinama po tijelu. Rekao je Draganu: I Corbic mi je trazio, pa mi nije uzeo nista, jer nemam. Ti mi trazis ono sto sam otplatio batinama. Dragan je rekao: ja nisam Corbic, vec sam malo opasniji od njega. Meni ces dati sigurno. Ostavicu te da se malo razmislis dok ja popijem kafu, pa cemo se vidjeti. I on je sa 15 policajaca otisao u susjedni lokal na kafu, dok su ostali policajci bili tu u autima. Moj muz se kratko razmisljao. Zakljucio je da sa njima nema razgovora. Sa njima se razgovara tako sto ce platiti: tabanima, prsima, glavom i svim ostalim dijelovima tijela, pa je odlucio da pobjegne od kuce i odvoji se od familije. Snijeg do koljena, zavoj na oku, sve to ga nije sprijecilo da ode od kuce. Skrio se u jednoj stali koja nije imala vrata, a ni krova i tako prenocio na temperaturi od 10-15 ispod nule. Policaji su vrveli cijelu noc sa "nivom" ali ga nijesu nasli. To je samo jedan djelic od onoga sto je moj muz trpio od vlasti kakva je bila tada, a ti ljudi su i danas na ovim poljima. Sva tortura koja se vrsila nad mojim muzem sastojala se od pendreka i pitanja: pravis li dzamiju? - pa pendrek, pa osnivas li SDA? - pendrek, pa osnivas li paravojne formacije? A vezivanja za za radijator su bila predah tih sto su ih prebijali. Nikada se nije zalio na bilo koju bolest sve dok nije prosao torturu. Iako su znali da je nevin, tukli su ga. Znali su isto i da moze da izdrzi ali nisu vjerovali da moze toliko. Posle toga je imao posledice. Imao je probleme sa srcem, bolove u grudnom kosu i od posledica toga je i umro".

Nail Skrijelj (1945) iz Leskove

"Radnja se desavala u OUP-u Tutin. Usred pola noci dosao je policajac Mladen, Zvonko Milunovic i Zeljko Obradovic. Mladen je trazio pendrek od Zeljka a on mu je reko: Ne moze, sto nisi uzeo tvoj pendrek". Zvonko je, doduse prvih 18 dana bio korektan prema meni. Posto mu Zeljko nije dao pendrek, on je ustao i naredio mi da stanem uza zid. Ja sam stao uza zid okrenut prema policajcu Mladenu. Trazio mi je oruzje. Ponovo je trazio da mu dam neki automat i pistolj. Ja sam mu reko: "Nemam, vec kamenje da vam dam". On me iznenada udari sa lijeve strane samarom, glava mi se od udarca zatresla tako, da je kapa s moje glave odletjela jedno tri metra. U tom trenutku usao je Dragan Prekic. Ja sam se zaplakao. Kaze Dragan meni: "Ja ti ne mogu nista, Skrijelj", i izasao. To vece su me pustili, otiso sam i nocio kod core, tu u Dubovu (Tutin). Onda su mi donijeli slanu krpu i previli na otok. Otok je bio veliki, tako da mi je i oko izgledalo deformisano. S tim sam otisao kod lekara. Tada je radila dr. Mila, ljekar opste medicine. Prepisala mi je na recept neke lijekove i ja sam to primio. Svaki dan me bolelo oko jedno 15 dana. Posle sam uzimo neke kapljice za oko. Svaki treci dan sam morao da se javljam Zeljku u OUP-u. Osamnaest puta sam se ukupno javio. Nakon mesec dana Zeljko mi je dao poziv da se javim u Novi Pazar. U Pazaru sam trazio da se javim Rakonjcu i zatrazio prijem. Medutim, Rakonjac nije bio tu, pa me je primio njegov zamenik. Zamenik se ophodio korektno prema meni. U trenutku kad me je zamenik nacelnika pazarskog MUP-a uputio kod Corbica doso je Zeljko tu i reko je: "Nije mi gori covek doso u SUP. Ima oruzje, psovao je komandiru majku, nacelniku, bio cuvar glasackih kutija". Ja sam odgovorio da to nije tacno, niti sam sta rekao, niti sam psovo, a niti imam oruzje. Posto sam ja to rekao, jedan milicajac tu bese i rece mi: ,,Uza zid i ka meni se okreni". Rekoh mu:-Znam, sto sam dosao, nema drugo ni ovde vec pendrek i samari". U to mu je nesto Corbic reko i on me pustio na miru. Posle sam razgovaro sa Corbicem. I sa Corbicem sam zadovoljan. Pustio me kuci, dao mi licnu kartu i rece mi: Praznik ti je, idi kuci. Bio je ramazanski Bajram. Reko mi je na vrh 4 dana da se javim. Nisam se javio jedno mesec dana. Naso me Zeljko na 25 maj i kaze mi: Sto se ne javis u Pazar. Kad sam se javio u Pazar, Corbic me je saslusao, bio je i dalje korektan, pustio me i od tada nisam bio. Sreo sam ovog milicajca Mladena u oktobru 2001. pored autobuske stanice i prisao sam kod njega:-Ubi l' me ti u SUP, pitam ga. Ubi l' me? Kaze on: "Vala ubi, gubi se da te nisam video"! Ja nisam bio spreman da mu se suprostavljam pa sam otisao od njega".

Adem Holic (1933) iz Leskove

"Jula mjeseca 1996. godine dosao je Zeljko iz DB i zahtevao da mu predam automatsku pusku. Ja nisam imao pusku, a on mi je saopstio da se javim OUP-u Tutin. Mi smo otisli tamo, ja, Azem i Adem i on nas je saslusavao od osam do 12 sati. Stalno nam je trazio pusku. Rekli smo da nemamo i u jedan vakat su nas pustili. Vise nas nisu trazili".

Azem Holic (1935) iz Leskove

"Jula mjeseca 1996. rekao mi je brat Adem da su mu dolazili iz DB i saopstili dase ujutru javim u Tutin. Otisli smo Adem, ja i Holic Ramo. U DB-eu se me pitali da li imam automatsku pusku a ja sam im odgovorio da nemam i da nikad nisam imao. Nakon toga sam pusten i vise nisam pozivan".

Hazbija Smakovic (1940) iz Suhog Dola

"U srijedu 15. marta 1994. godine, oko 17 sati, kod moje kuce u Suhom Dolu dosli su Obradovic Zeljko, Sehovic Velid i Milunovic Zvonko. Pod izgovorom da me vode na izdrzavanje kazne u trajanju 60 dana. Posto sam pokazao nalog da hocu da idem samovoljno, policajac Zvonko je reko da sam slobodan sto se tice njegove naredbe. Posle toga inspektor Obradovic je saopstio da me moraju sprovesti, jer sam potreban njemu, iz meni nepoznatog razloga. Moja porodica: zena, cerka sa unucadima su se uznemirili a policajac Zvonko ih je tesio da necu bit' maltretiran, samo me sprovode na informativni razgovor. Sproveli su me u Tutin. Uveli me u kancelariju i odmah mi je inspektor Obradovic trazio da predam automatsku pusku. Posto ja to nisam imao, izveo me u hodnik i vezao za radijator. Vratio se nakon sat vremena, trazio opet automatsku pusku, iznudivao od mene iskaze ko u selu ima sta od oruzja. Posto ja nisam znao nikog, opet bi me ostavio vezanog za radijator. Taj se postupak ponavljao vise puta, a sve se vise osecao zadah alkohola iz njegovih usta. Posle deset casova, po noci, dosao je, uveo me u kancelariju, iznudivao od mene priznanje za pusku i pistolj uz socne psovke turske majke, posle svakog pitanja. Pozvao je policajca Kikovica, koji je odmah doso sa dugackom palicom, saterali me uza zid silom i poceli da tuku bez kontrole, po vezanim rukama i nogama. To je trajalo negde do pola noci. Ostatak noci, do osam sati ujutru, proveo sam vezan za radijator. Posle osam sati sam od Zeljka nuden kafom i cajem, to sam odbio. Odvezao me i nakon pola sata naredio policajcima Bakic Rasimu, Gegic Sucu i njegovom kolegi Omeru da me sprovedu u Novi Pazar. Posli smo, a ja sam zaustavljo vozaca mnogo cesto da povracam, da bi u selu Kovaci povracao krv. Zbog mojih zdrastvenih problema put je trajao vise od dva sata, sto moze potvrdit vozac policajac Rasim Bakic. U SUP Novi Pazar sam maltretiran psihicki od prilike jedan sat. Posle toga sam prebacen u zatvor. U zatvor sam trazio lekarsku pomoc koju su mi komandiri energicno uskratili. Nisam bio u stanju da hodam skoro mesec dana, ali su mi pomagali osudenici: Hukic Iljaz, Hukic Abaz, Bibic Hajro, Gorcevic Seho, Gorcevic Hazbija i Kuc Murat".

Salko Alibasic (1939) iz Suhog Dola

"Septembra 1995., u vecernjim satima, dok sam namirivao stoku, stigli su tri policajca naoruzani automatskim puskama i pitali: "Jesi li ti gazda? Polazi s' nama!" Kucu je opkolilo 33 policajca s "rendz-roverom" i nekoliko policijskih kola. Rekao sam da nemam. Naredili su mi da udem u kola. ,,Polazi i pokazi put do Mehmeda Etemovica!" Posao sam. Uz put me jedan pitao:"Jesi li razmislio, da predas automatsku pusku, tursku ti majku!" Pesnicom me tri puta udario u prsa. Stigli smo do Mehmedove kuce. Njegova zena Melja je rekla da nemaju nikakvu pusku. Meni su dali vilusku i naredili da rasturam nekoliko plasova. Predhodno su pretresli Mehmedovu kucu. Nisu nasli nista. Rasturao sam plastove, ali nije bilo nicega u njima. Dok se nije smrklo rasturao sam plastove. Posle sam odveden kod Mehmedove kuce, gde su me tukli. Jedan mi je nogom slomio zub, udarajuci me i gazeci me nogama. Bio je plav i podebeo. Stalno su mi psovali tursku majku. Jedan od njih, udarajuci me kundakom puske po glavi, pita: "Sta ti je Sulejman Ugljanin dao od oruzja?" Bio sam sav modar i krvav. Pocupali su mi mnogo kose s glave. Tekla mi je krv iz nosa i usta. ,,Gde ti je Alija i Evropa da ti pomogne?, tursku ti majku jebem!" Najcesce su bile psovke. Dva sata su me tukli neprekidno. Modrice i podlivi crni su mi bili po licu. Cijelo selo Suhi Do je to znalo. Cijelo selo je gledalo, ali nisu nista smeli da preduzmu. Bile su mi pune dve sobe mestana. Kada su me prebili, takvog prebijenog su me stavili u policijsko auto "rendz-rover', da im pokazem put prema Tutinu. Vikali su uz psovke: ,,Kazuj put, tursku vam majku j...., uz pendrecenje i udarce pesnicama. Tadasnji nacelnik OUP-a Avdo Pepic me je vidio nakon nekoliko dana i ja sam ga pitao: "Kako ste dozvolili toj i takvoj policiji da me ovako uniste, da dolaze s Kosova i da me ovako uniste?" On je rekao da ne zna nista i da nije znao za to. Nismo mi nista ni mogli ni smjeli, ni tada ni sada. Kada su me prebili i izbacili iz kola, udarajuci me, jedan mladi me je izbacio, uz psovke turske majke. Do kuce sam dosao na rukama i nogama. Pomagao mi je Murat Alibasic i njegov sin Refko. Nisam imao nista od oruzja a nastradao sam za sva vremena. Kamo srece da sam imao. Bolje bi prosao, ovako su me unistili za sva vremena. Svjedok Beco Alibasic bi mogao posvedociti, kada me je sisao, koliko su mi kose pocupali, sta je ostalo. Tog dana me nije prepoznala ni rodena kcer, dok nisam pregovorio. Kad sam pregovorio, nastala je piska po kuci. Valahi i biljahi bolje da sam umro. Gledali su na seir sta se desilo sa mnom".

Sabrija-Melja Etemovic (1955) iz Suhog Dola)

"Stigli su 33 policajca i opkolili kucu. Pitali su me gdje mi je muz? Rekla sam da ne znam! Poceli su da psuju, da pretresaju, da lome pokucstvo. Trazili su oruzje, navodno puske u kuci, u stalama. Nisu pokazali nikakav nalog za pretres. Poceli su da biju djecu. Psovali su majku, Boga. Nasli su sekiru i macolu i odvalili vrata od mlekara. Hteli su da mi zapale sijeno. Sestorica su oborili sina Muamera i tukli nogama i palicama, po slabinama i nogama, a takode i po glavi. Vristala sam. Molila sam da ga puste. Muamer je imao 14 godina. Posle su tukli Halila, sina od 11 godina. Bacili su ga na zemlju i tukli nogama, pesnicama i palicama. Starijeg Muamera su tukli oko 30 minuta. Dok sam kukala, uperili su mi pusku pod grlo preteci da ce ga zaklati. Petoro sijena su prevrnuli, prijeteci da ce ih popaliti. To divljanje je trajalo oko tri sata (vremenski) ujutro smo otisli kod nacelnika OUP-a Avdulaha Pepica. Nisu nasli ni cauru a kamoli neko oruzje. S ocem sam otisla kod nacelnika Pepica. Pepic navodno nije znao za njihovo prisustvo na terenu. Zvao je nacelnika Rakonjca da vidi o cemu se radi. Ovaj je potvrdio da je on (Rakonjac) bio s policijom iz Peci u pretres kod navedene porodice. Ispricali smo Pepicu za sve to. On je rekao da navodno nisu smeli da tako biju brutalno decu. Drugog dana su dosli policajci Zvonko Milunovic, Beljo Kurtovic jos jedan inspektor Bacevac (sada u penziji). Dosli su da navodno provere sta se desilo. Rekli su nasoj porodici da policija koja je tukla decu nije smela to da radi i da je nelegalno dosla na ovaj teren. Otisli su onda u Tutin. Gledala sam kada su Salka Alibasica tukli, a on se onesvestio. Polivali su ga vodom i ponovo tukli. Cupali su mu kosu s glave. To je bilo je jezivo. Iste veceri su pretresli kucu mojih roditelja, prijetili da ce zapaliti kucu, prijetili starim roditeljima i deci. Prijetili su Bahtijaru i Hajrusi Dupljak, mojim roditeljima. Hajrusa (ima 70 godina) je bila prestrasena, kada su joj zaprijetili da ce zapaliti kucu i sve u kuci".

Muamer Etemovic (1976) iz Suhog Dola

"Septembra 1993. godine, predvece, kod nase kuce dosli su policajci sa cetiri terenska vozila. Bilo ih je 32 ili 33. Po dolasku kod kuce, trazili su lovacku pusku zbog koju je moj otac Mehmed tada priznao peckoj policiji da je ima, a mi uopste nismo znali da je posjeduje. Policija je predhodno uhapsila Salka Alibasica i Faiza Alibasica, stavila ih u policijski auto i sa njima dosli pred nasu kucu. Izveli su iz kola njih i jos dvojicu i prolaznika Avdic Rama i Smakovic Mirfata, koje su slucajno sreli i poveli ih u nas kotar i naredili im da rasturaju sijena. Rasturili su cetiri omanja sijena. Posto nisu nista nasli, vratili su ih kod kuce te nastavili da vrse pretres kuce i ostalih objekata. Od jednog stana, u tom momentu nismo mogli naci kljuc, oni su ne cekajuci, razbili vrata. Ni tu nisu nasli nista. U trenutko dogadaja nalazio sam se kod deda cija je kuca nedaleko od nase. Kada sam ugledao policiju oko kuce, odmah sam pozurio tamo. Cim sam stigao pitali su me za oca. Rekao sam im da ne znam gde je, a oni su dodali: otac ti je uhapsen na Kuli, kod Peci. Odmah su poceli da traze od mene automatske puske i istovremeno poceli da me tucu. Udarali su me 4-5 puta u stomak i jednom puskom po ledima. Ja sam u tom trenutku pao, a onda zadobio jos jedan udarac nogom u krsta. Moj mali brat Halil, koji je tada imao devet godina, iz straha je potrcao meni, a jedan policajac ga je udario lopatom po nogama, tako da je pao blizu mene. Dok su mene tukla ona trojica policajaca, ostali su izacli iz kola i tukli Salka Alibasica. Salka nisam mogao da vidim jer je bio oboren na zemlju i okruzen mnostvom policije, samo sam cuo njegove jauke. Povremeno bi prestali ti jauci, na kratko, sto sam zakljucio da se nalazio u nesvijesti. To je trajalo do mraka, a onda su ga ubacili u kola i otisli put Tutina".

Harun Ramovic (1968) iz Suhog Dola

"U jesen 1994. srijeda je bila, negdje oko 10 casova, dosla je policijska patrola u sastavu: Milunovic Zvonko, Kikovic i jos jedan meni nepoznat policajac. Zatrazili su da, bez ikakvog obrazlozenja, podem sa njima na "informativni razgovor". Kada sam usao u policijski auto, zatekao sam mog brata Sokola kojega su presreli na putu za Leskovu i uhapsili ga. Kada smo stigli u Leskovu, uveli su nas u hodnik ispred Mesne kancelarije i bez ikakvog razloga i objasnjenja poceli da nas tuku pesnicama, nogama, na ocigled Salka Alibasica iz Suhog Dola. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga su nam podnijeli nekakvu svesku da potpisemo blanko papir. Ja sam ga pitao: sta potpisujem i zbog cega ste me tukli? Oni su mi odgovorili da sam tucen sto sam poharao Salkovo sijeno. Posto sam potpisao papir, pustili su me".

Soko Ramovic (1970) iz Suhog Dola)

"Jesen 1994., srijeda je bila, oko 10 sati presrela me kod Kade, (Suhi Do), policijska patrola: Kikovic, Zvonko Milunovic, i jos jedan kojeg ja ne poznajem. Uveli su me u auto a onda su posli sa mnom do moje kuce i uzeli moga brata Haruna i obojicu poveli u Leskovu. Po dolasku u Leskovu, u hodniku ispred Mesne kancelarije, bez ikakvog razloga su poceli da tucu mene i mog brata. Kikovic i Milunovic su nas tukli pesnicama i nogama. Ovaj treci, nepoznati je ostao ispred vrata i imao je automatsku pusku. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga bez mnogo objasnjenja, pustili da idemo kuci".

Rahim Hadzibulic (1978) iz Suhog Dola

"Dana 29. novembra 2000. bio sam u Raski da bih kupio telad i jednog bika. Kupio sam 16 junica i junca. Da bih sve to dognao u Suhi Do, opstina Tutin, morao sam da platim autoprevoznika Alibasic Sefceta. Sva telad su imala uredne, pratece papire tj. uvjerenja od veterinara. Dosao sam do Leskove i susreo policijsku patrolu, sjenickog MUP-a, na celu sa komandirom Draganom Paunovicem. Oni su nas zaustavili na takozvanom mestu Ismetov stan, zatrazili su papire i rekli da se telad moraju zapleniti. Nakon poziva u OUP Tutin, culi smo odgovor da ako imamo dokumenta, da nas puste. I pored svega su me priveli do tutinske policije. Pozvali su patrolu iz Tutina i dosli su: Pramenkovic Sabo i jos jedan cije ime ne znam. Oni su izvrsili uvid u dokumentaciju i rekli da je sve u redu, ali da imaju naredenje da nas privedu. Sto su i ucinili. Kad smo dosli ispred policije u Tutinu, oduzeli kljuceve od kamiona. Jedan policajac mi je rekao da se javim kod Reska Šekica iz Tutina i on ce to sve zavrsiti. Dugo sam ga trazio po kafanama i na kraju nasao. Kada sam ga nasao, rekao sam mu o cemu se radi, a on mi je trazio 3.000 DEM da bi mi to zavrsio. Posto nisam imao pare, morao sam da uzmem kod Ahmeta Skrijelja i vozaca Alibasica i dao mu. To moze da potvrdi i vozac, Alibacic. Posto je uzeo pare, Šekic mi je rekao, da sutra, u nedelju, moram kod sudije za prekrsaje, Nazifa Derdemeza. U tom momentu sam ga pitao, gde da smestim stoku, a on mi je rekao da je oteram kod njegove kuce. Uz pratnju policijske patrole oterao sam kamion sa junicama ispred njegove kuce. Tamo su i prenocile. Sutradan sam otisao kod sudije za prekrsaje i bio osuden novcanom kaznom od 3000 dinara. Nakon obavljenog sudenja i placene kazne, sudija je rekao da u roku od sat vremena mogu mi uzeti stoku. U to vreme kad sam platio kaznu, mada ni danas ne znam zbog cega, ali mislio sam zakon je zakon i da to mora. Ni danas mi nije jasno koju funkciju je imao Resko Šekic i zbog cega je on uzeo od mene 3000 DEM, pa Vas molim, ako postoje ikakve mogucnosti da mi Šekic vrati pare, a ako ne, da mi nadlezni organi objasne zbog cega mi je, on, uzeo novac? Svedoci: 1. Alibasic Sefcet; 2. Hadzibulic Denis; 3. Hadzibulic Rahim". Napomena: Povodom ovog slucaja, potpredsjednik SO Tutin Saban Fetahovic, se 11. mart 2002. obratio Ministarstvu unutrasnjih poslova - Beograd, sa zahtjevom da se proveri verodostojnost ove izjave i ako se potvrdi tacnost da se pokrene krivicni postupak protiv pocinioca ovih nedjela.

Ferhan Mujovic iz Djerekara

"To vece, oktobra mjeseca 1994. bio sam na posedak kod Rasima Destanovica. Stiglo je dijete kod Rasimove kuce i reklo mi da me trazi policija. Ustao sam i posao kuci. Pred kucom su cekala dvojica policajaca. Bili su to Beljo Kurtovic i Zvonko Milunovic. Rekli su mi da podem sa njim u SUP u Tutin. Pito sam ih zasto. Rekli su mi da im predam automatsku pusku. Ja to imao nisam. Sigurno ono sto nisam imao, nisam mogo da predam. Naredili su mi da udem u "maricu" i odveli me u Tutin. Bilo je negdje oko 23 sata. Kako sam usao tamo, oni mi nisu nista rekli. Onda je dos'o neki Faruk iz Bracaka, e on je rek'o da je prodao pusku mom sinovcu iz Tutina i da je ta puska najverovatnije kod mene na cuvanje, sto uopste nije bilo tacno. Prvo me je ispitivao Dragan Prekic, trazio je automatsku. Kaze Prekic, kupio ti je sinovac i mora da ti je dao na cuvanje. Ja sam Prekicu rek'o da niti znam je li je kupio niti mi je dao, a ako je kupio tu mu je otac u Tutin, pa pitajte njega. Posle toga je usao neki Knez, iz Beograda, tu ga doveli da nas tuce. Usao je jos jedan. Knez me pit'o: "Sto nisi donio pusku?" - Nemam sigurno, reko sam mu. "Imas, kako nemas, sunce ti tvoje, vidis kako ti svedoci ova Faruk: da ti je prodo sinovcu i da je na cuvanju kod tebe". E, on me poceo tuci. Poceo je da me udara boksovima, nogama, cim je stig'o, bio me. Tuk'o me po prsima i stomaku. Posle me nogama udaro po butinama. Udaro me boksovima i po glavi. Glava mi je bila cijela natecena. Nekoliko puta me uhavtio s leda za ramena, te me gurno jedno dva puta, i ja sam udario oba puta glavom od drveni sifonjer koji se nalazio tu. Bio me koliko je mog'o, dok se nije nasitio. Ova jedan, Knez, asli me je bio. Ulazili su po jedan i jedan, a potom izlazili, ali ti me nisu bili. Ova je i dalje nastavio da me tuce nogama. Jednom me je, dok sam sedeo u onoj stolici, tako jako udario nogom u prsa da sam se onesvijestio. Ne znam koliko sam bio bez svijesti. Kada sam otvorio oci, iza mene je stajao Faruk, njihov svjedok. Faruk mi je rekao da ta puska mora da je kod mene na cuvanje. Ja sam se okrenuo Faruku i reko mu: "Sto ti ne trazis pusku kome si je prod'o, no je trazis od mene". Posle toga mi je Knez naredio da za 15 minuta odem kod brata i da vidim ako su kupili tu pusku da je donesu. U tri sata posle ponoci sam otiso kod brata, tu u Tutin, i pito ga je li kupio tu pusku. Brat mi je rek'o da je kupio njegov sin kod Faruka i da je tu. Ja sam mu rek'o: vidis sta su ucinjeli od mene. Cim me je vidio, uzeo je pusku i poneo u SUP te je predo. Bas tu noc. Ja sam se vratio u SUP, cekao sam jos neko vrijeme na hodnik, sceo sam da udem, da im kazem zasto su mene bili zbog tude puske, ali mi nisu dali da udem. Posle su me odveli do na Nabojska brda i tako isprebijanog me izbacili iz "marice" i ostavili tu. Molio sam ih da me odvedu do mog sela, jer nisam mog'o da hodam. Rekli su mi da im je tako receno, okrenuli se i ostavili me bespomocnog bas tu. Ja sam krenuo ka kuci, ali nisam mog'o dalje, pa sam tu u Naboje, nekako odbauljao, nede malo sedni, nede se digni i tako do kuce Halita Pepica. Tu sam i prenocio. Tek sutradan sam dosao svojoj kuci. Zaklali su ovcu te su me previjali u prijesnu kozu, kako bi izvukla uboj. Heftu dana nisam mogao na noge. Posledice i danas osecam".

Rasim Destanovic (1941) iz Djerekara

"Saslusavan sam tri puta. Sve se to desavalo oktobra 1994. godine. Prvo je bio cetvrtak, kad su dosli, obrnuli "nivu" ispred kuce i dosli. Policajac Zvonko mi je rekao: ja nemam nista s tobom, ova je glavni, njemu se obrati. Bio je to Zeljko. Prisao mi je, ni dobar dan, ni zdravo, vec odmah trazio oruzje. Trazio mi je neki automat, neki "smajser", ni ne znam sta je to. A bogami ga, nisam im'o niti sam zn'o sta je. Rekao mi je, "znas ti dobro sta je, imas da ga das". Nesto se bahato ponasao, uzeo me istog dana od kuce i odveo me u prostorije SUP-a u Tutin. Molio sam ga da me ne vodi, jer nemam to, samo ce mi roditelje bolesne uznemirit. Reko sam mu da imam dao bih ti ovde, da me ne vodis dolje. Oba roditelja su mi bolesna, na postelji. On je samo naredivao da podem s njim. Zaprijetio mi je i da ce me vodit u Novi Pazar. Ja ga do tada nisam poznavao, rekao sam mu: druze, ja to nemam, vodi de got hoces i za Pazar i Beograd, kad nemam, nemam. Rahman Destanovic, bratuced mi, molio ga je da me ne vodi i garantov'o mu da nemam. On mu je odgovorio: "Ja moram da ga vodim". Morao sam da podem il' da izijem cutek. Posao sam sa njim i policajcem Zvonkom, tamo, u autu, cekao jos jedan covek iz Ramoseva, cini mi se Hajran se zv'o. Sproveli su i mene i Hajrana. Kako smo prolazili kroz Sipce, zamolio sam ih da me puste da svratim kod brata, da mu se javim i da ga zamolim da mi namiri stoku. Trazio sam da me sacekaju, dok ja odem do njega, ali Zeljko mi nije verov'o pa su me oni odveli pred bratovu kucu. Brat mi nije bio tu, pa sam javio njegovoj zeni i zamolio je da mu kaze da ode kod moje kuce, da namiri stoku, bar veceras. Odveli su me odatle, a snaha je u meduvremenu javila bratu. Brat je otis'o kod Fehima Kurtovica, sefa Mjesne kancelarije. On je bio u SPS-u i imao je uticaja kod njih, pa je naredio da me ne diraju. Fehim im je garantov'o da nemam nista i trazio da me puste. Ja stvarno nisam im'o nista, osim pistolja pod dozvolom. Dav'o sam im taj pistolj, ali oni nisu sceli to. Nije me mlogo drzo. Saslus'o me i pustio. Ni tako me nije. Kad sam odlazio, rek'o mi je, nemo' sutra da se zalis da sam te bio. - Vala necu, rekoh mu. Kroz smijeh su mi rekli: "Smisli se pa dodi". A ja mu reko: "Koliko mozes izvuc iz ovog hastala da dā, toliko ti ja mogu dat. Nemam i nemam. Ono sto nemam ne mogu dat. Molio sam ih da me puste da bar stignem za dana kuci, jer ja posle 15 casova nisam im'o prevoza, a ni konaka. Reko sam im: mozete me drzat, ako cete me poves kuci. Pustili su me uz napomenu da se smislim do ponedeljka i da mu tog dana donesem. Ja sam mu reko da ono sto sam izjavio pred kucnim vratima, kad smo polazili ovamo, da nemam sigurno ni u ponedeljak. Jer kad nemam, nemam, dzabe je. Tukao me nije. Fehim me spasio, garantovano bi dobio batine da nije bilo njega. Javio sam se ponovo u ponedeljak. Bio sam saslusavan od Zeljka nekih dvadesetak minuta. Opet je trazio taj "smajser", ja ne znam bogami ni sta je. On me je posle pustio. Prijetio mi je da ce me vodit u Pazar, vodio me nije, bio me nije. Vise me nije ni pozivao".